Godine 1948. raskrstili ste s bogoslovijom i prosvjetom, i vratili se u Split s čvrstom odlukom da postanete novinar. Kome zajedno s vama dugujemo zahvalnost za ostvarenje tog vašeg dječačkog sna?

 – Stari Josip Koršek me primija, on je bija glavni, iako formalno nije bila glavni urednik, nego zamjenik. Glavne urednike je postavja Oblasni komitet, oni su bili partijski funkcioneri, a ne novinari. Tako su se i minjali, dolazili su novi i odlazili stari, a zamjenici, pravi urednici, ostajali su i činili novinu. I šta ti je bilo: ako bi se koji urednik, ča ga je Partija postavila, i zarazija novinarstvon i počeja mislit ka novinar, a ne komitetlija – omar bi ga šavali na niko drugo misto, u koje drugo poduzeće! Tako su bili popizdili i oni iz Oblasnog prosvjetnog komiteta – da šta su me primili, da je meni misto u skulu! Koršek me spasija. Reka in je: »Vi ste ludi, učiteji jema na barile, a mi nimamo novinari… a mali je dobar, mali će bit novinar!«

Stariji urednici u redakciji su vas brzo prihvatili?

– Stari Koršek me volija. Nisan bija ka drugi novinari, a i drukčije san pisa, življe, razumiš. A onda, volija je i on izać u oštariju, popit žmul, a kako ni meni ni bilo mrsko, našli bi se, sidili, pili i raspravjali.

Ni to bilo puno drago nekin kolegama u redakciju, a bilo je i onih ča još od rata nisu čizme skinili, u redakciju su u šinjele i partizanske monture dolazili! Stari Koršek bi jin reka: »On zna i pisat i u kafanu sidit, pit, zna se razgovarat! A ča ću s vama? O čemu ću s vama razgovarat?«

Kritički na čakavštini

Kako ste osvajali svoju malu slobodu u toj sredini?

–  Teško, puno, puno teško! Lako je sad govorit, ali u ono vrime… A bija san mladić, tija san, ništo se u meni bunilo, ćutija san nepravde. Sićan se – bilo je to, čini mi se, pedeset prve – išli smo u Benkovac, ja, fotograf i šofer. Polako smo odili, svraćali u sva mista, sela, radili, obašli sve, do Zadra i nazad odili smo četiri dana! I došli smo uvečer u Benkovac, večerali, odspavali, i ujutro otišli u Zadar. Tamo smo radili još jedan dan i sutradan se vratili u Benkovac. Večeramo i prispavamo u Benkovcu, i sutradan ja plaćan, kad – ispadne skupje nego kad smo bili pri dva dana. I to puno skupje! Govorin ja čoviku: »A ča je ovo, kako je ovo u dva dana ovako poskupilo?« »Jebi ga« – govori – »bija je ovod Komitet, pa dok se ne namiri ča su jili i pili, sve će bit skupje!« Lipo, mislin se ja. I čin san doša u Split, seden za makinjetu i napišen sve kako je: te pošteni radni narod plaća Komitetu otele, te spizu… I, naravno, nikad oti članak nije u novinu izaša!

Onda ste se okrenuli čakavici i kroz nju, kao kroz mala vrata, počeli krijumčariti kritiku.

– Je, ja san prvi u gradsku rubriku Slobodne počeja sa napisima na čakavštini. Tako su počele i kritike, najpri male, bezazlene. I tu bi ja svaki put opalija nekoga u gradu, razumiš. Jer, znaš šta: moga si se lakše izrazit, kad bi i bila kritika, lakše je prolazila, govorili su – pusti, to je zajebancija!

Nije baš svaki put upalilo, ali ipak se nika kritika već počela stidljivo uvlačit u novinu. I onda san pokrenija »Pomet«! Izlazija je svake nedije. Prvi broj »Pometa« cilega san napisa sam! Posli san doveja Davorina Rudolfa, on je već bija iša študirat, pa smo ga zvali u Sarajevo: »Trči, dolazi, tribaš nan!« On ti je u »Pometa« crta karikature. Posli smo imali saradnike iz svi krajeva Dalmacije.

Brač pod nogama

 Kad su se novine počele prodavati i čitati?

– Kad je počeja turizam, kad su se sagradile ceste. Ja se sićan da san pri toga na noge odija, doša bi vaporon u Supetar, a vajalo je ništo napisat u Nerežišće. Kako? Na noge! Do Nerežišća i nazad na noge! A? Pa cili Brač ja san na noge obaša! Zato ga i znan. Onda, odilo se i na tovaru, obilazija san mala mista sa pošćerima… zato sad popizdin kad čujen di ovi mladi reporteri neće na put ako ne dobiju rentakar, đip, šta ja znan, dnevnice, mobitel…

 Neće valjda na tovaru?

– E, sla bi ji ja na tovaru, za početak, da se nauče. Šta moš vidit iz auta, reci mi? Kurac! Moš napisat ono šta vidiš u oni, kako se zove… retrovizor.

 Ali i vi ste išli poslije automobilom…

– E, posli, kad san naučija napamet svaki bovan, svaki dvor, svaku oštariju u Dalmaciju! A i onda se odilo polako, nikad nije to bilo otić i vratit se, nego pomalo, u svako misto, sest, popričat, vidit… vidit detalj, razumiš? Detalj je važan! Šta je reportaža? Detalj! Ja san to od Marka Uvodića naučija, on je bija veliki detaljist. A Dalmacija je puna sličic, čudesni mali sličic, detalja, i samo ji triba vidit. A da bi ji vidija, triba izać iz auta.

SUTRA:  Kako san posta ubojica