RIJEKA – Bukolični krajolici Bele krajine bili su i ostali potentni habitat novog slovenskog filma. Prisjetimo se Maje Weiss, koja je u sličnom ambijentu Kupe/Kolpe ambijentirala fini lezbijski komad »Varuh meje« (»Čuvar granice«).

I na početku trećeg komada tršćanskog Slovenca Martina Turka »Ne zaboravi disati«, inspiriranog iskustvima autorova odrastanja, učinilo nam se da su njegovi teensi homoerotski par, a ne braća koja žive sa samohranom majkom. Barem u načinu na koji rafinirani autor promatra njihovu radosnu interakciju, koja priziva teen narative ranog Gusa van Santa. Možda bi se Turkov komad mogao preimenovati u »Čamac na Kolpi«. Nanovo je u igri ona ista Nazorova lađa. Malena, uska i trošna, koja nosi Turkove protagoniste. Sve njihove ljubavi, nade, čežnje i zanose, kako to navodi Nazor.

Morske radosti

Kako to već biva u (pod)žanru teen filma, u fokusu je opservacija preobrazbi identiteta, čija tradicija seže u slovenske pedesete, s autorima poput Františeka Čapa (»Vesna«, »Ne čakaj na maj«), ali i neke kasnije teen dekade koje su obilježili Rajko Ranfl (»Ko zorijo jagode«) i Tugo Štiglic (»Poletje v školjki«). Samo što u Štiglica ljeto na rijeci zamjenjuju morske (ljetne) teen radosti. U Turka imamo literalno nadarenog starijeg brata Petera, koji započne odnos sa simpatičnom vršnjakinjom Sonjom, što u njegova impulzivnog mlađeg brata i wannabe teniskoj zvijezdi Klemenu, izazove intenzivnu ljubomoru. U toj istoj posesivnoj ljubomori Klemen će izgubiti kompas, koristeći u svojim opasnim vezama prijateljicu Janu, koja je u njega zaljubljena. Iako nismo posve sigurni je li Klemen psihopat ili tek pubertetnom zbunjeni klinac, koliko god Turk sistematično gradi njegovu osobnost, dok u svakom novom iskušenju i informaciji ostaje skriven iza stijene, prozora ili vrata, što podvlači njegovu nedoraslost suočavanja s problemima.

Tri boje

Iako glavni »protagonist« Turkova filma ostaje Bela krajina u zanosnim partiturama Teha Tearda i vizualnoj elegiji Radislava Jovanova Gonza, koja igra na tri boje – crvenu, plavu i zelenu. Crvena je boja erosa. Plava je boja Kolpe koja prati udaljavanje Klemena i Petera, ali i slutnju nečeg negativnog. A zelena je boja livade, bliska onoj u koju uranja Vlado Škafar (šifra: »Oča«). Iako je u toj istoj sinergiji Turk bliži Sokurovu, s braćom umjesto oca i sina. Doduše, gracioznost kojom autorov direktor fotografije promatra ritmove divljeg (erotiziranog) vrućeg ljeta bliska je Luci Guadagninu (šifra: »Skrivena ljubav«). Samo što potonji zamjenjuje Belu krajinu i njene riječne pejsaže lombardijskom provincijom.

Danas je Kupa kao granica omeđena žilet žicama. Iako Turkov film poput njegova junaka ne zaboravlja disati. Nismo zaboravili ni mi, bez obzira na maske koje su nam tijekom projekcije otežavale disanje. Ta ista nabujala Kupa/Kolpa odnijet će jednog dana tu istu žicu, što bi se nakon Maje Weiss i Martina Turka moglo prometnuti u intrigantnu filmsku (migrantsku) temu.