Svi su se po Dalmaciji kleli da je Luiđi iz njijovoga mista, da je Luiđi njijov dotur! Jebi ga, kako san ja bija u svako dalmatinsko malo misto, a svako jema likara, onda su svi govorili: »Je, Luiđi je naš, jel se spominješ kad je Smoje bija ovde, kad smo igrali balote, sigurno je Smoje Luiđija napisa po našemu doturu!«
Osim novinskih sredina i novinskih formi, niste bili mirni ni u samo jednom mediju. Koji je bio vaš prvi izlet izvan novinarstva?
– Ne znam više, jel to bija teatar, kolaž »Ča je pusta Londra…«, ili je to bija jedan dramolet za televiziju »Meštre Tonov najsritniji dan«.
Kako je uopće Smoje došao do televizije? Legenda kaže da je Lepa kriva za sve.
– A, to ti je bilo smišno. Kako? Televizija je napravila ka niki natječaj, bilo je ti desetak-petnajst judi ča su pisali, i tin autorima – među kojima san bija i ja – poslali su poziv, da napišemo ti jedan ka dramolet. Čini mi se da su plaćali četristo ijad dinari, bez obzira jel ti se izvede ili ne izvede, a šesto ili osansto ijad ako se izvede. Ja san to vidija, proštija i – bacija. Ali šta je bilo? Ona ti je to vazela i javila na televiziju da je Miljenko Smoje prista! I oni su ti odma izabrali mene i poslali mi pola pinez!
Priručnik za scenariste
Dobro, još uvijek ste mogli vratiti novac.
– A kurac, mi smo to brzo profrajali i vajalo je napisat. Ona san seja i napisa »Meštre Tonov najsritniji dan«. I ni to bilo ni tako loše, odma su ga izveli. Čak je bija i dobro pimjen, kritičari su ga falili. Vjesnik je bija objavija, jedna kritičarka šta joj se sad ne mogu sitit imena, da je ti dramolet pokaza da se, eto, konačno naša autor koji bi moga napisat i seriju.
Recimo, »Malo misto«.
– E, onda su mi brzo nakon toga naručili seriju. I opet – kurbe, nisu znali kako će me zajebat – poslali su pola pinez odma, unaprid! A kako ja nisan zna kako se uopće piše scenarij, oni su mi poslali nike ingleške, američke priručnike, razumiš, ono, u stilu »Kako napisat scenarij u deset lekcija«. I vazmen ti ja jedan oti libar, pročitan, proštudiran, i znaš kako je završija? Kaže – »Ako se budete pridržavali svi navedeni uputa i savita, napisat ćete loš, školski scenarij«! A? Ajde u kurac, govorin ja, i kažen in neka mi pošalju jedan scenarij, da vidin po njemu kako se to piše. I pošaju mi oni. Gledan ja, čitan, a unutra pusti niki učeni izrazi, znaš, ono – off, zatamnjenje, razumiš, mužika, rez, pizde materine… mislin se ja, ko će ovo napisat!
Ja san svatija da su ti scenariji takvi jer scenaristi nimaju šta reć! U tin scenarijima nima života, nima žive riči, samo – svitlo odozgor, svitlo odozdol, drugi plan, krupni plan, pauza, ništa! Nimaju šta reć! A kad nimaju šta reć, pišu pizdarije. Učen svit, razumiš. I onda san ja – baš tako – seja i napisa »Kroniku o našem Malom mistu«.
Jedno otrcano pitanje: koliko je autobiografskog u »Malom mistu«?
– Ima… znaš, svaki autor svugdi stavja bokun sebe. Tako i u »Malo misto« – u pošćeru, u doturu Luiđiju… ima bokun mene. Onda, ti likovi nisu izmišjeni, svi ti likovi su nastali za moji vijađa Dalmacijon, živi su, stvarni, po bokun svakoga živi u svako malo misto u Dalmaciju. Ja san ji susreća u mojin reportažama i tako su nastali karakteri Anđe Vlajine, sekretara, šta ja znan, i drugi.
I karakter samog malog mista je takav.
– Da velik broj? Ijade! Na ijade pisama san dobija! Pa iz Srbije, pisali bi mi da kurca ne razume, al da in je puno draga serija, razumiš. A najviše su pisama šavali radi Bepine. Gospe moja, šta sve nisu pisali! Da šta je više ne udan, da šta mi je bidna Bepina kriva, umrit će pri nego se uda…
Nacionalna tragedija
I onda ste konačno, baš kao Lepu nekoliko godina prije, odlučili Bepinu »odvest prid oltar«. Kraj serije izazvao je nezapamćene proteste u javnosti.
– A, tek onda su poludili! »Ubojico, pizda ti materina, ubija si Bepinu!«, »Šta ti je bidna Bepina bila kriva?!«… Sićan se, završila je serija, i izaša san na Rivu malo prošetat, a padala je kišica. I gredu prema meni dva starija para, i vidu mene. A te dvi žene kad su me vidile, popizdile! Ravno prema meni i udri! Udri lumbrelan po meni! »Ča van je? Ča je bilo?« »Lupežu, kurbin sine, ubija si Bepinu!«, i tučedu me lumbrelan! »Razbojniče, ubojico!« Ubile bi me da nisan uteka.
I tako ste postali ubojica?
– Pa opet pisma, stotine pisam! Žene su se javjale da će one zaminit Bepinu, razumiš, da ćedu pazit Luiđija, da ćedu ga gledat, čuvat, kuvat će mu, peglat, tičjega mlika mu neće falit! Prosile su bidnoga Luiđija, jedna je govorila da nima veze šta su se u crikvi vinčali, jerbo da je Bepina umrla pa crikva ne brani da se Luiđi opet oženi.
Bepinina smrt je, dakle, bila nacionalna tragedija?
