Marijan Šestak, riječki profesionalni vozač kamiona, preko noći je postao medijski mnogo zanimljiviji od mnogih svojih kolega. Pojavljivanje u filmu Alberta Fasula »TIR«, nagrađenim glavnom nagradom na Međunarodnom festivalu u Rimu i nedavno prikazanom u Art-kinu Croatia, usmjerilo je tako svjetla pozornice na profesiju i na čovjeka koji je obavlja ponajviše zbog načina na koji su prikazani.

Riječ je, naime, o dokumentarno-igranom filmu koji je Fasulo zamislio kao dokumentarac, no upoznavši slovenskoga glumca Branka Završana i vidjevši kasnije Marijanov glumački potencijal, odlučio je okrenuti priču prema igranom filmu.

Završan je za potrebe snimanja doslovno položio ispit za vozača kamiona i naučio voziti, a Marijan vidio što znači nastupati pred kamerom. Ali drame je bilo u cijelom procesu, i ispred i iza kamere.

Gazda je znao

Kako je došlo do suradnje redatelja Alberta Fasula i vas?

  – Radio sam u toj firmi i jedan dan došao je Branko (Završan, op.a.), za kojeg nisam tada znao da je glumac, zapravo još dugo kasnije nisam znao da je glumac, pa smo se oko toga bili i posvadili i skoro prekinuli sve. Uglavnom, gazda me tada zamolio ako bih tog čovjeka mogao uzeti u kabinu.

  Gazda je znao tko je Branko?

  – Da, gazda je znao. Kao, ja bih trebao tog čovjeka obučiti za vožnju, jer on se k nama došao zaposliti. I tu je odmah nastala jedna vrsta nervoze, jer čim ti je netko drugi u kabini, nemaš svoj mir i slobodu.

  Vi, dakle, vozite sami?

  – Da, uvijek sam. Pa sam čak gazdi tada rekao da me to ne zanima i neka nađe nekog drugog.

  Je li odmah bila kamera u priči?

Totalno flegma

Kako ste se osjećali ispred tih kamera i mikrofona u početku?

  – Ma ja sam samo radio svoj posao. Njih je bilo četvero, i Branko peti. Oni su se vozili iza nas, a samo kad su snimali bili su unutra, u kabini. Znalo nas je biti i četvorica unutra. Ja sam se ponašao totalno flegma, i to je na početku trebao biti dokumentarac. U jednom momentu mi je Alberto rekao da bi on pokušao sa mnom napraviti nešto više. I tu smo morali staviti crtu, do koje granice može ići. Nisam htio da se spominje familija. Ako ja mogu pomoći što se tiče mog posla, OK, ali više od toga ne. Nije mi bilo svejedno, čovjek je mogao svašta snimiti, a on mi je rekao da želi snimiti dokumentarac o životu šofera na cesti. Od prvog dana sam se ponašao kao da kamere nema pa je on počeo sve više forsirati snimanje, toliko da su u jednom trenutku doveli i prostitutku, jer to kao šoferi rade, ali ja sam onda rekao da to nema smisla jer ne možete sve šofere staviti u istu kategoriju. Bili su čak i snimili jedan dio, međutim ja sam zahtijevao da to ne bude u filmu. Onda je došla scena kad sam skoro sve prekinuo, kad sam na brodu za Švedsku, nakon što mi je sve to bilo sumnjivo, ukucao u tražilicu ime Branka Završana. Kad mi je izbacilo da je on glumac, totalni šok. Opet sam poludio, tu smo se bili pokačili i skoro sam prekinuo sve.

  Kako ste onda ipak promijenili mišljenje?

Jako je malo igranog

Koliko je onda zapravo igranog u tom filmu, koliko vi izgovarate tekst iz scenarija?

  – Jako malo. Dosta toga je realno. Neke stvari su bile i previše realne, pa gazda nije htio da se to prikaže. I meni je žao nekih stvari, bilo je jako puno materijala gdje se moglo pokazati pravi život vozača, što se radi i što smo radili.

  Onaj obrat kad vi i Branko mijenjate kamione, jer vi ne možete više, također je odglumljen?

  – Da, ali ja sam nakon toga stvarno prestao voziti.

  Što sad radite? Sad ste dispečer?

  – Sad sam dispečer, da, nazovimo to tako. Više od toga neću zasad reći (smijeh).

  Kako je vaša okolina, obitelj, prijatelji, reagirala na film?

  – Nitko nije još ništa negativno rekao. Puno ljudi me pitalo da im dam film, ali ja ga još nemam.

  Prvi put ste ga vidjeli na premijeri u Art-kinu?

  – Ne, ali prvi put kad sam ga vidio, žena mi je rekla da je dobar. Tada mi je bilo lakše. Ali opet, nismo sve rekli, moglo je to još više.

  Što je moglo više, što to niste rekli?

  – Pa puno više. Ja sam u ovom poslu skoro 20 godina i znam što smo sve radili da zaradimo taj dinar. Samo, opet, ne znam smije li to uopće izaći van, jer radilo se dosta ludosti.

  Ovdje je sve bilo dosta čedno. Prikazali ste vađenje kartica iz tahometra, ali ne puno više.

  – Da, na više od toga gazda nije htio pristati. Kad je prvi put vidio film, njemu je i zbog te kartice bilo dosta. Htio je da se kompletno s filma skinu logotipi, reklame. Međutim, kasnije se pokazao možda malo bezobrazan, jer kad je film osvojio nagradu (u Rimu, op. a,), promijenio je mišljenje.

  Jeste li na kraju saznali Završanovu priču? Zašto je toliko truda uložio u taj film, da je čak naučio voziti kamion?

Ne bježim od istine

Jeste li radili u struci?

  – Da, kod ujaka. Zapravo sam prvo završio za autolakirera, onda sam položio razliku za kuhara. I volim kuhati. Mnogi ne znaju, naravno da onda i potroše više. Kad sam vozio u ovoj firmi, radili smo dosta, ali se zarađivalo i do 4.000 eura. Onda možeš proći mjesec s 800 eura, ali i s 300 ako kuhaš i jedeš u kabini.

  Kako ste odlučili postati vozač kamiona?

  – Zapravo sam to oduvijek htio biti. Prvo sam počeo kao autolakirer, i uvijek su me privlačili kamioni, auti. Pa sam počeo voziti ribu, i volio sam to. Pošalji me kamogod, samo da vozim. Onda se pojavila prilika da dobijem papire u Italiji, pa je tako i počelo.

  Je li vam se na kraju svidjela gluma? Biste li razmislili o nekom takvom angažmanu kad bi vas ponovno pozvali?

  – Ma ne vjerujem, ovo je ispalo tako. Iako su rekli ljudi, i Alberto i svi, da sam prirodan. Ma možda je to tako i izgledalo, ali imao sam ja i tremu. Žao mi je jedino zbog tih nekih stvari koje su se mogle pokazati, a nisu, jer svaki šofer koji to bude gledao reći će da nedostaje ovo ili ono. Ali najvjerojatnije je to izostalo i zbog samog gazde. Što se mene tiče, to je moglo ići. Jer ja od istine ne volim bježati.

  Može onda Fasulo snimiti novi, potpuno igrani film, u kojem će sve to reći. S vama u glavnoj ulozi.

  – Ha ha ha, ne znam bih li pristao. Vjerojatno ne. Ali nikad se ne zna.