RIJEKA - Pinochet i Eichmann. Referendum i suđenje. Ono što im je zajedničko mitska je sinagma »banalnosti zla« legendarne filozofkinje Hannah Arendt i njena dobro znana tvrdnja da »najveće zlo nema korijene«, pa samim time nema ni ograničenja. Prema Judith Butler, ta sintagma već je postala »intelektualni klišej«. U oba slučaja – Pinochetovu i Eichmannovu – zločin postaje rutiniziran, uobičajen i svakodnevan, jer ga se nije imenovalo. 

   To je ono što je Arendt tvrdila u epohalnom djelu »Eichmann u Jeruzalemu: Izvještaj o banalnosti zla« koji je nastao kao odgovor na seriju njenih tekstova objavljenih u časopisu »New Yorker« za koji je izvještavala s jeruzalemskog suđenja nacističkom »birokratu« Adolfu Eichmannu. Tekstovi nisu izazvali samo burne reakcije u krugovima židovskih intelektualaca, već su joj zbog njih okrenuli leđa brojni prijatelji, optuživši ju da je njen odnos prema holokaustu bio »hladan«. 

  Trilogija o velikim ženama

Ulje na vatru dolila je njena burna romansa s njemačkim filozofom Martinom Heideggerom koji je bio učlanjen u Nacionalsocijalističku radničku stranku, otvoreno prihvativši njenu ideologiju. Ali kad se Arendt referira na Eichmanna kao čovjeka koji je »slijedio zapovijedi« a ne kao na monstruma, ona pokušava shvatiti ono »nečuveno u nacističkom genocidu«, kao što to primjećuje Judith Butler. 

   Iako je Arendt tada imala iza sebe itekako važna djela poput »The Origins of Totalitarism«, upravo je epizoda vezana za njen boravak u New Yorku i njenu knjigu »Eichmann u Jeruzalemu« ono što zanima redateljicu Margarethe von Trotta u biopicu »Hannah Arendt«, možda najiščekivanijem filmu ovogodišnjeg jubilarnog 10. po redu riječkog izdanja Festivala filmova o ljudskim pravima koji počinje 12. prosinca filmom »Ne« Pabla Larraina, koji se pak pozabavio nekim drugim diktatorima i totalitarizmima, konkretnije, posljednjim danima Augusta Pinocheta. 

   Kao što »Hannah Arendt« (na programu u petak) na neki način zatvara von Trottinu trilogiju o velikim ženama iz povijesti započetu s Rosom Luxemburg, da bi ju nakon poduže pauze nastavila s filmom »Vizija: Iz života Hildegard von Bingen« u kojem se pozabavila životom napredne njemačke benediktinke, znanstvenice i skladateljice (sva tri povijesna lika – Rosu, Hildegard i Hannah – glumi autoričina muza Barbara Sukowa), tako i Larrainov »Ne« zatvara autorovu mračnu trilogiju o čileanskim olovnim vremenima započetu s »Tonyjem Manerom« i nastavljenu s još mračnijim »Post Mortem« koji je mogla vidjeti publika lanjskog izdanja HRFF-a. 

  Novi jezik političkog marketinga

No, von Trotta prečesto upada u zamku trivijalizacije, kako to često biva u filmskim pričama o velikim ženama iz povijesti, a što joj se već dogodilo s iskrenom ali pomalo nespretnom biografijom slavne njemačke revolucionarke Rose Luxemburg. Nemojmo zaboraviti da se von Trottin recentni rad mahom utapa u konvencijama TV produkcije. Zato njen najvažniji film i dalje ostaje »Izgubljena čast Katerine Blum«, kojim se u davnim sedamdesetima pokušavala uz radikalniju Helmu Sanders-Brahms i Helke Sander nametnuti kao feministička ikona njemačkog Novog vala i othrvati se njegovim slavnijim muškarcima (čak je i sama von Trotta predugo bila u sjeni njena bivšeg muža Volkera Schlöndorffa). 

   S druge strane, Larrain na referendumskom listiću zaokružuje »Ne« Pinochetovoj diktaturi, ali i pokazuje novi jezik i mehanizme političkog marketinga, premda se ne ograničava na samo iskustvo, već će uprljati sliku uporabom originalne U-matic videokamere koja se koristila u ranim osamdesetima. Zato je Larrainov komad, fizički i teorijski, daleko radikalniji od von Trotte koja se oslanja na tradicionalne mehanizme hollywoodskog biopica. Zato bez obzira na »reklamni« entuzijazam prisutan u Larrainovu filmu, ostaju onaj sveprisutni osjećaj kontrole i tisuće očiju koje promatraju, ma koliko on bio najvedriji dio njegove trilogije. To je ona jeziva nesigurnost koju ni tisuću zaokruženih »Ne« nisu u stanju izbrisati.