Nakon krivog izbora terena dan ranije kada sam u mutnom moru tri sata plivao za jednog cipla i malu oradu, toga dana gledam prognozu koja kaže da me čeka slabo jugo popodne. Pošto nemam čamac odluka pada da odem na kontra stranu otoka, očekujući tamo nešto bistrije more

Nećkam se između Žigljena ili Metajne, i vozeći odluka pada na Źigljen, pa od putanje lijevo. Dolazim na raskriźje za Metajnu i nešto mi kaže skreni.

Odlazim na poziciju i gledam more koje mi ne izgleda baš̌ mirno kako sam očekivao.

A kad sam ušao i pogledao, ne vidim ni do pola puške.

Svatko normalan bi izašao van, ali ja idem pa probavam malo dalje od obale.

Tu je nešto bolja vidljivost, ali ničeg za vidit, a dolje je samo pijesak.

Perajam ja uporno, pa uz obalu po kamenju, pa opet malo dalje i izleti mi malo orada iza kamena.

Pucam instinktivno ali kasno vidim da nisam trebao. Nema ni 250 grama.

Žao mi, ali ajd’, barem nešto.

I tako mi prođe sat vremena.

Vidljivost mjestimično postaje bolja, a i dolazim na teren koji je kamenit na kojem se može naći zaklon.

Vidim i da riba postaje aktivnija pa radim nekoliko kraćih  čeka na 4 do 5 metara.

Dok čekam pojavljuju se lijepe orade i fratri, ali ništa u dometu.

Nastavljam s pretragom i naprežem se da vidim što mogu dalje i tako uočim pogodan kamen. Ide zaron na nekih 4 – 5 metara od obale i čim sam se namjestio dolazi mi od kraja lijepa orada od nekih pola kilograma.

Već sam je naciljao kad iz muteža poludesno uočim ogromnu glavurdu s crnom točkom kako ide ravno na mene. Naciljam i bum!

Moj novi Kraken savrṣ̌eno odrađuje posao (hvala Igoru i Teu).

Pogodak je sasvim OK pa izranjam dok ona nestaje u magli uz muziku mulinela.

Pogođena izvlači 15 metara špage ali ja kontriram jer je ne vidim.

Kad sam osjetio da se umorila, polako zaranjam do nje i lovim je za rep i rukom idem u škrge. Ne mogu vjerovati.

Dvadeset i pet godina ronim i ulovio sam na stotine orada, ali nikada veću ili 800 grama, a ova je bila teška 2,1 kilogram i to samo na pet metar dubine.

To mi je postala opsesija, uloviti barem jednu preko kile.

Obzirom na moju godinu proizvodnje već sam polako počeo odustajati,

Ali po tko zna koji puta nada očito umire posljednja.
Upornost se napokon isplatila.

Svako moje ronjenje traje cca. tri sata uz oko tri kilometra plivanja i perajanja.

Bez čamca nema brzog prebacivanja s jedne na drugu poziciju, more bude mutno, a moraš se vratiti tamo gdje si ušao.

Pritom je obično u povratku puno lošija situacija jer se vraćam po istom terenu i često mi sunce tuče u oči.

Ali, ljubav i predanost pobjeđuju!

I sad me more nagradilo u mojoj 65. godini života.

Pišem ovo za sve početnike i mlade kolege, da znaju da samo upornošću, predanošću i s puno ljubavi prema moru dolazi uspjeh.

Razlika između pobjednika i gubitnika je u tome što se pobjednik nikad ne predaje.

Hvala ti more!