Ivan Goran Vitez u »Narodnom heroju Ljiljanu Vidiću« odlučio se na prilično riskantni pothvat snimanja »prve partizanske komedije domaćeg filma«, iako je rezultat prilično dubiozan. Njene partizanske čizme gacaju doduše po šumama i gorama NOB-a, ali isto tako čvrsto stoje u hrvatskoj sadašnjosti. Dok Tarantinov komad ne poznaje padove, Vitezova farsa postaje zamorna
Sineasti iz zlatnog doba Hollywooda itekako su dobro znali da je (antinacistička) politička satira jedan od najtežih i najkompleksnijih filmskih žanrova. No, da bi njeni gegovi uspješno funkcionirali, njihov tajming mora biti pažljivo strukturiran u energičnoj i ležernoj odvažnosti, bez praznih hodova. Iako je neke od njih, poput velikog Ernsta Lubitscha, dio kritičara optužio da prelaze granicu dobrog ukusa. Tu lekciju usavršio je i Alan Johnson, zaslužan za impresivni remake Lubitscheva klasika »Biti ili ne biti« s Melom Brooksom i Anne Bancroft, koji će između ostalog ostati upamćen i po njihovoj epohalnoj poljskoj verziji songa »Sweet Georgia Brown«.
Ona, dakle, mora biti perverzno ekstatična, apsurdna, anarhoidna i nadrealna kao što je to bila McCareyeva »Pačja juha« s braćom Marx, čiji je humor kritičar Patrick McCray stavio u isti rang s Ionescom i Beckettom, a čijoj odvažnosti u ocrtavanju ludila nacionalizma i imperijalizma može parirati tek Kubrickov »Dr Strangelove«. I ona ima svoj zarazni song – »We Got Guns, They Got Guns, All the God’s Chillun Got Guns« – aktualniji no ikad u bespoštednom sprdanju s patriotizmom, religijom, diplomacijom i militarizmom.
Mladi Tuđman
Zato se Ivan Goran Vitez u »Narodnom heroju Ljiljanu Vidiću« odlučio na prilično riskantni pothvat snimanja »prve partizanske komedije domaćeg filma«, iako je rezultat prilično dubiozan.
Ustaški bankomat
No, dok Tarantinov komad ne poznaje padove, Vitezova farsa postaje zamorna, jer njen scenarist Zoran Lazić previše robuje formatu TV sitcoma u kojem se očito bolje snalazi (šifra: ‘Zakon!’). Sada voli koketirati s motivima prerušavanja, simulakruma i maski, kroz likove lažnog Vladimira Nazora, Ivana Gorana Kovačića i Hitlera. A u junakovu mokrom snu, Titova pećina u Drvaru postaje nekakav fluorescentni budoar kojim on paradira u dendijevskom svilenom ogrtaču, a njemačkog ovčara Luksa zamjenjuje (Jovankina?) pudlica. Dobra je vijest da su najkarikaturalniji i najvulgarniji likovi rezervirani za ustaše i četnike. Tako će partizan Mišo (Stjepan Perić) reći Ljiljanu kako u svojim redovima »upravo ima jedno ispražnjeno mjesto za homoseksualce« iako se potonji deklarira kao »seksualac«, dok u ustaškom »korienskom« pravopisu homoseksualci postaju »pederi«.
Ipak, nakon fine »Šume summarum« od Viteza smo očekivali puno više, a ne tek film s par simpatičnih štoseva (znakovni jezik, ustaški bankomat) koji se uzdižu iz čitave hrpe onih neinventivnih, izvedenih na razini jeftinog igrokaza, plus saznanje da su »partizani kita bez Tita«.
