Formula koju je koristio Nebojša Slijepčević u dokumentarnom crowdpleaseru »Gangster te voli« ne može omanuti. Toga je očito bio svjestan i slovački autorski trio Pavel Pekarčik, Ivan Ostrohovski i Peter Kerekes u »Baršunastim teroristima«, koje će idućeg petka upoznati i publika riječkog Art-kina u sklopu programa »Refineri«.
U oba filma, utjecaj Želimira Žilnika je evidentan. Autori naime pokušavaju ući u trag trojici »terorista« iz bivše ČSSR koji su diretknom akcijom pokušali srušiti komunizam. Stano je uoči prvomajske parade odlučio dići u zrak binu rezerviranu za čehoslovačke političke glavešine, ali ga je policija uhvatila kako se mrtav pijan klati oko nje s plastičnom vrećom punom industrijskog eksploziva. Fero je bio kotlovničar u toplani komiteta čehoslovačkog KP-a i tijekom ljetovanja u Rovinju pokušao je s lokalne pošte poslati telegram radijskoj postaji Voice of America u kojem navodi kako želi postati agent CIA-e, te da planira izvesti atentat na tadašnjeg predsjetnika Gustava Husaka, ali ga Ameri nisu shvatili previše ozbiljno. A Vladimir se također volio igrati s eksplozivnim napravama, rasturivši 53 oglasne ploče KP-a.
Da su na isti način danas pokušali direktnom akcijom srušiti kapitalizam, i rasturiti 53 korporacijskih i predizbornih jumbo plakata ili poslati paket bombu Milosu Zemanu, čini mi se da bi više najebali. No oni i danas patološki mrze komunizam, iako se u tom famoznom kapitalizmu o kojem su toliko sanjali, baš i nisu najbolje snašli, pa su ih autori morali nanovo uključiti u akciju i dati im različite glumačke uloge kako njihova tijela za borbu spremna ne bi atrofirala. Tako je Fero postao nekakav postkomunistički James Bomb, pardon, Bond. Stano se i dalje igra bombama, ali ih sada koristi kao mamac za zavođenje. A Vladimir regrutira cure u svoju tajnu postrojbu i uvježbava ih za akciju jer komunistička neman nikad ne spava. Iako je riječ o satiri, promatrajući živote tih redikula nismo posve sigurni da li bismo se smijali ili plakali.
Limeni kovčeg
Sličnu formulu koristi i francuski sineast Guillaume Nicloux u filmu »L’enlevement de Michel Houellebecq« (»Otmica Michela Houellebecqa«) koji ćemo uskoro vidjeti u sklopu zagrebačkog Subversive Film Festivala, a koji se može promatrati kao fascinantna autodemontaža jednog literarnog superstara u formi nabildanog narcizma. U rujnu 2011. dok se nalazio na promotivnoj turneji svog romana »Karta i teritorij«, Houellebecq je nakratko nestao s lica zemlje. Ubrzo su se na internetu pojavile različite verzije tog nestanka, od one da ga je otela Al-Kaida, do one ironične u kojoj je doživio bliski susret treće vrste s izvanzemaljcima. Neki korisnici Twittera, oni koji ga mrze, napokon su mogli odahnuti. Ono što mu se (valjda) dogodilo pokušava rekonstruirati Nicloux kao zakašnjeli francuski izdanak Dogme, u sumanutom spoju cinizma, nježnosti i burleske. Ono što su u »Baršunastim teroristima« bili Stano, Fero i Vlado, to su u Niclouxovom filmu jedan majstor free fighta, jedan debeljko s raskošnom fudbalerkom, inače bivši tjelohranitelj stiliste Karla Lagerfelda, te jedan fanatični bodybuilder i nesuđeni pjesnik koji poput Fere njeguje kult tijela i dobar dio slobodnog vremena provodi u teretani.
Novo prijateljstvo
Jer, Max nije piscu samo ponosno pokazivao svoj nabildani torzo, već mu je kao veliki ljubitelj poezije govorio da u aleksandrincu moraju postojati ograničenja. Iako fanovi punokrvnog pulpa dobro znaju da stvari neće završiti dobro ako otmičari ne skrivaju lica (Max i njegovo društvo stavili su karnevalske maske tek na proslavi Houellbecqova rođendana), autorovi nespretni otmičari, da parafraziramo jednog od njih, očito »nisu bili opremljeni za neke stvari«. Ali to je za pisca možda bio početak jednog novog prijateljstva. Kad je par sati uoči njegove otmice jedna tamnoputa dama susrela pisca na ulici, rekla mu je da izgleda nekako umorno. Odmorio se tek kad je mu je neočekivano benigni scenarij »otmice« pružio šansu da se druži s rajom, te barem na trenutak napusti blazirani snobovski svijet literarnih kružoka.
Naravno, sve to treba narcisodinom piscu da nam uhvaćen voajerističkim pogledom Niclouxove kamere održi »skandaloznu« mini tiradu o tome kako je »Mozart precijenjen« i kako »u literarnom svijetu ima puno više alkohola i pedofilije, nego kokaina i homoseksualnosti«, uz dostatnu dozu piščeva poslovičnog euroskepticizma (»Bruxelles je idealno mjesto za revoluciju«), te u miru još jednom pročita Diderotovu »Redovnicu« po kojoj je snimljen Niclauxov prethodni film »La religieuse» s Isabelle Huppert. Zato ton filma varira negdje na pola puta između lakonskog i apsurdnog, pokazujući Amerindie hipsterima kako bi doista trebao izgledati pravi i prokleto zabavni i duhoviti »mumblecore« komad.
