Ali okupacija Tower Center Streeta očito se nije dogodila. Možda i bolje, jer je redatelj Michael Winterbottom u pokušajima da nam pokaže što se krije iza famozne autoričine sintagme »kapitalizam katastrofe« iz njena seminalnog djela »Doktrina šoka«, snimio nešto što opasno srlja u zonu katastrofalnog dokumentarizma. 

   Tsunami teza

Ako su braća Cuaron još prije par godina transponirali »Doktrinu šoka« u animirani kratkiš, kao svojevrsnu eksperimentalnu instant varijantu autoričina literalnog predloška, Winterbottom odabire format dugometražnog dokumentarca u maniri »Neugodne istine«, samo što lekciju umjesto Ala Gorea drži Naomi Klein, dok njena tema nije ekologija već kritika Friedmanovih neoliberalnih teorija koje se hrane katastrofama, ratovima i svekolikim terorom da bi pokorile i destablizirale svijet, od Čilea jučer do Iraka danas. 

    Iako tsunami autoričinih teza na prvi pogled opasno balansira na granici teorije urote, one imaju čvrsto uporište. No, format i dužina Winterbottomova doksa snimljenog za britansku TV očito nije u stanju zadovoljiti autorove ambicije, pa je naracija krajnje površna i mooreovski bombastična, svedena na neku vrstu bazične, ali plošne no-global lekcije za početnike. Pritom autor u pojedinim scenama posuđuje animaciju Cuaronovih i okuplja onu istu »talibansku« trojku iz »Puta za Guantanamo«, čija rekreacija uz nogomet neodoljivo podsjeća na škvadru iz Morrisove satire »Četiri lava«.   

Monstruozna izjava

I dok relacija Friedman – Pinochet drži vodu, ostaje prilično nejasno koji je šok instrumentalizirao Reagan da bi otvorio tržišta. Tumačenje raspada SSSR-a prilično je simplificirano, jer je njegova geneza puno komplesnija i dublja. A segment vezan za svinjarije Bushevih nije se puno udaljio od već prežvakanih Mooreovih teorija i »ljubavnih« priča o kapitalizmu, minus narcizam, s finim prikazom uspona Haliburtona & Co. 

    Jer, ako vam je doista stalo vidjeti kakve stahove i paranoje prozvodi kapitalizam katastrofe, pogledajte Nicholsov film o nadolazećoj katastrofi »U zaklon«, koji se paralelno prikazuje u susjednoj kinodvorani. Zato nam je u svoj toj povremeno shizofrenoj hrpi »found footagea« najjezivije zazvučala monstruozna izjava gospođe Thatcher adresirana gospodinu Pinochetu – »Znam koliko vam puno dugujemo«. 

    Nažalost, i Winterbottom je ostao publici prilično veliki dužnik.