Moć novca

Zna se da bez HRT-a ne bi bilo ni pulskog festivala, bez zajedničke produkcije nacionalne TV kuće i Ministarstva kulture teško da bi se više od polovice filmova uopće i snimilo, pa tako i ovaj koji je otvorio jubilarni 60. festival. Zapravo pokušavam okolnim putem tražiti alibi zašto je jedan bezvezan film, jedan od onih koji sigurno spadaju u rubriku »najveći pulski promašaji«, dobio tu čast da otvori festival s tolikom tradicijom? Da sve to nije žalosno možda bi na kraju i ispalo smiješno. 

   Zato opravdanje vidim samo u toj činjenici i zasluzi HRT-a, koji očito ima love na bacanje. Matanić je postao prvi majstor u tome kako svake godine pokupiti pare i zabavljati se na naš račun. Možda su toga i bili svjesni na televiziji, pa su u isto vrijeme kad je Matanićev film prikazivan u Areni na Prvom programu pustili lanjskog pobjednika Pule (po odluci publike) – »Halimin put« Arsena A. Ostojića – da se ipak nekako iskupe. 

   Jesu li »Majstori« povratak komediji – kako se već redatelju skloni »piarovci« napinju opravdati ovaj po(d)bačaj – onoj istoj s kojom je uletio u prazan filmski prostor rugajući se Hercegovcima i slaveći radnički klasu koja hoće ići na more, baš kao što sada Keka (Areta Ćurković), ne bi li izazvala ljubomoru svog indisponiranog muža Baje (Nikša Butijer), očijuka uz pomoć karikaturalnog majstora Ilije (Goran Bogdan) i plačljivog zavodnika Luje (Bojan Navojec), ili su tek nastavak Matanićeva lutanja? 

   Od filma »Majstori« samo je majstor Ilija veća katastrofa i promašaj bez pokrića, a da kojim slučajem Ognjen Sviličić svojedobno nije snimio »Oprosti za kung fu« možda bi koja caka iz Matanićevog filma i prošla kao duhovita. 

   Zapravo je teško povjerovati da jedan tako talentiran autor može snimiti ovakvu bedastoću i bacati lovu u najkriznijim danima. Očito je da kriza pogađa samo neke, a da miljenici i poklonici sistema imaju novaca napretek za svoje osobne festivale, filmove, izlete i pokušaje – kad god im se prohtije. Jednom sam u sličnom povodu preporučio da se Matanića malo pusti na miru i da ga se ne tretira kao razmaženo derište koje hoće i može sve što mu padne napamet. 

Koprodukcije za zaborav

Također, treba se pitati čemu se Matanić gura u žanr kojemu nije dorastao – premda se ovaj tv-sitcom uklapa u jedan sličan miš-maš konkurentske kuće s bolesničkom temom i klinikom. Nacionalna tv kuća očito svoj imidž gradi po onome – ako mogu drugi loše, možemo mi još i gore. 

   Moj je prijedlog da se od 61. festivala uvede nagrada »Zlatni šipak« za najgore ostvarenje – poput »Zlatne maline«, a ako se nastavi kao s dva filma koja smo vidjeli na Kaštelu u Nacionalnoj sekciji – manjinske koprodukcije (»Falsifikator« Gorana Markovića i »Goltzius i Pelikanova družina« Petera Greenawaya), uz ovoj u Areni iz Glavne sekcije, bojim se da će tu biti velika gužva. 

   Obitelj Marković na neki je način zaštitni znak pulskog festivala i red je, eto, da u ovoj prigodi jubileja budu zastupljeni. Koliko je ovaj izbor »falsifikovan« ne znam baš, jer osim povratka u prošlost i podsjetnika na ona nekadašnja zajednička vremena, Markovićev film nema ništa vrijedno spomena. »Falsifikator« će u bogatoj i velikoj biografiji Gorana Markovića ispasti kao da ga i nije bilo. A i taj film trebao je biti nešto kao komedija u kojoj je »Jugoslavija u malom« u zatvoru, dok zatvorenike pendreči milicajac Kangrga (Goran Navojec). 

   I na kraju, kao šlag na dvije loše večeri treba staviti nizozemsko-britansko-francusko-hrvatsku erotsku dramu Petera Greenawaya o Pelikanovoj družini, uglavnom o ničemu, ili o svemu i svačemu, seksa najmanje. 

   Kao jedinu ogradu od svega mogu reći da me je očito tehnika i tehnologija prestigla i da ova priča hoće biti neki filmski eksperiment, ma koliko sve to išlo publici na nos. Raskošna scenografija i tehnologija su odlike jednog isključivog vizualnog doživljaja, a naracija u oba filma je kao vodič za razumijevanje radnje. Tko je shvatio brzo je napustio projekciju, a tko nije mučio se do kraja. 

   Za sam kraj ipak malo slavljeničke vedrine (ako je loše počelo, možda će dobro završiti): posljednji film na 35-ici prikazan u Puli, do jučer zaštitnom znaku ovog festivala, bio je film »Boško Buha« Branka Bauera iz 1978. godine, a prikazan kao popodnevna matineja za djecu u kinu »Valli«. Tako smo se na simboličan način oprostili i od filmske trake, i od Bauera koji je bio prvi hrvatski režiser na prvom festivalu 1954. godine, i od partizanštine koja je kao žanr najduže vladala ovim festivalom te tako zakoračili u digitalno doba novih mogućnosti. Nadam se i s nekim dobrim starim iskustvima.