Šećer dolazi na kraju. Ili još bolje, vampirski ugriz dolazi na kraju. Na kraju festivala i na kraju sumanutog filma Jima Jarmuscha »Only Lovers Left Alive« u kojem Tilda Swinton i Tom Hiddleston glume umorne vampire, Evu i Adama. Ona živi u Tangeru, brine se o svojim starim knjigama i druži sa starim vampirom Chistopherom Marloweom (John Hurt). Adam je usamljeni glazbenik koji živi u ispražnjenom Detroitu čije vedute puno duguju onima iz doksa »Potraga za Sugar Manom«. I sami su na svojim očnjacima osjetili kolateralni efekt krize i dekadencije proizvoda, pa krv nabavljaju u bolnici kod Dr Watsona, iako je ona postala rijetka poput vode. Ona napušta Tanger i odlazi kod njega u Detorit. U sablasnom obilasku grada, on joj pokazuje oronulu kuću u kojoj je nekad živio Jack White i ostatke Fordove palače uništenih štukatura, pretvorene u opustjelu garažu. Njihovu letargiju nakratko prekida dolazak nestašne vampirice Mie Wasikowske iz Los Angelesa, za provod spremne, koja će ih nagovoriti da barem nakratko izađu iz izolacije i odu u klub na koncert detroitskog psihodeličnog stoner benda »White Hills«. Soundtrack je ujedno i najjača strana ovog sporog i melankoličnog ali neodoljivog filma. Uz »White Hills«, originalnu glazbu potpisuju nizozemski minimalistički majstor na lutnji Jozef Van Wissem i drone trio Squrl koji čine Carter Logan, Shane Stoneback i sam Jarmusch. Film je to koji se doima poput kita nasukanog na plaži prekrivenoj krhotinama rocka u zemlji izgubljenih. 

  Audicija

Festivalsku konkurenciju zatvorio je još jedan kammerspiel Romana Polanskog, »Venera u krznu«, inače adaptacija istoimene drame Davida Ivesa u kojoj se ambiciozna glumica Emmanuelle Seigner, inače režiserova žena, pojavljuje na audiciji kod Matthieua Amalrica koji postavlja na scenu znameniti komad Leopolda Sachera von Masocha (u Ivesovu dramskom predlošku, audicija se ne održava na kazališnim daskama nego u sobi, ali Polanski je vjerovao da bi takva lokacija bila za publiku previše klaustrofobična i dosadna). Amalricova fizionomija zapravo je klonirani Polanski, od frizure pa nadalje, pa je »bondage« na relaciji režiser-glumica čisti autoironični sarkazam uguran u vječni ćorsokak (aluzije na »Cul de sac« nisu bez vraga).Orfej filma pronaći će Euridiku pod bodljikama artificijalnog falusoidnog kaktusa za koji će Matthieu/Roman biti privezan, a koji priziva dekor starih hollywoodskih westerna. Kao da je naziv prethodnog autorovog filma »Bračne svađe« aka »Masakr« (»Carnage«) tek sada dobio pravi smisao. Mogli bismo ga tek eventualno preimenovati u “Bračni S/M”.

Cenzura

Najnoviji komad disidentskog iranskog sineaste Muhameda Rasulofa »Rukopisi ne gore« prikazan u »Izvjesnom pogledu« također se referira na teatar, konkretnije, prežvakanu frazu iz Bulgakove drame »Majstor i Margarita«, nadahnut istinitim slučajem, kad je iranska vlada pokušala likvidirati više od dvadeset antirežimskih intelektualaca u insceniranoj autobusnoj nesreći, iako je njen plan propao. Naravno, oni su metaforički bili likvidirani i na puno suptilniji način, pa se njihova »lančana ubojstva« koja su se dogodila između 1988. i 1998. godine odnose na njihovu cenzuru. Među tim cenzorima, dvojica su kasnije postali ministri u Ahmadinedžadovoj vladi. No, Rasulofova priča fokusirana je na dvojicu niskorangiranih vladinih dužnosnika koji odlaze u planine sjeverno od Teherana da bi oteli i ispitali iranskog pisca. Cenzura i kućni pritvor postali su dominantna tema iranskog antirežimskog filma (sjetimo se dva zadnja komada Jafara Panahija), iako bi bilo neukusno reći da oni pokušavaju na sebe staviti auru mučenika da bi se afirmirali na zapadu, što im prebacuje dio kritike. Zato je Rasulof uoči canneske projekcije filma poručio akreditiranim iranskim novinarima da ga ne bi začudile njihove negativne kritike, jer se ipak moraju vratiti kući nakon što se festival završi.