Pape, kad biste vi pravili intervju sami sa sobom, odakle biste počeli?

– Odakle bi počeja? A od početka. Ali prvo mi daj zapalit dok Ona ne gleda.

 Ja sam mislio da ćemo praviti veliki ozbiljan, pametan razgovor o smislu pisanja…

– E, to dođe na kraju. Triba do toga doć, razumiš?

Idemo onda od početka. Gdje ste se, kad i zašto rodili?

– Ja san ti se rodija 1923. godine, kraj crikvice svetoga Luke u Veli Varoš, gori poviše Šperuna, blizu Matejuške. Bila je to Senjska ulica, proleterska, crvena ulica… zvali su je Mala Moskva. Bija je ti naš kvart, ka i skoro cili Split, kvart sirotinje, ribara, težaka, pituri, postolari, batelanti, barbiri, konobi, tovari, mriž…

 Dobro pamtite slike tog vremena?

– Znaš da je to interesantno: kad mi je barba Luka Kaliterna priča da se on spominje kad je bija mali, da ga je mater držala u naručju, a on gleda kroz ponistru, i da mu je rekla: »Eno motorin ‘Vladimir’ vodi inžinjere na kupanje, na banj na Bačvice«, ja to nisan virova. Zamisli čega se sitija, koje slike se stari sitija! Nisan virova jer meni je jedno vrime izgledalo ka da mi je cilo to ditinjstvo iščezlo, nestalo. Ali vidin, kad čovik počne starit, puno se toga vraća, i te slike se vraćaju, ditinjstvo biva sve prezentnije, razumiš… sve više naviru sjećanja iz ditinjstva, tako da se sad prisjećan miljun detalja za koje san mislija da su iščezli, zauvik.

Otac vam je bio ribar?

– E, a nego. Svi moji, i otac, i dida, i pradida, bili su ribari. Sićan ih se, sićan se tih starih ribara, još su nosili rećinu u uvo, i moj je dida nosija rećinu, ka ti, razumiš, ka u Goldonijevin »Ribarskin svađama«. Očeva je gajeta bila na Matejušku, on i Šanto – a Šanto je onda još bija momčić – odili su gajeton na vesla i na jidra do Lastova, tamo su bacali parangale. Sad me to sitilo, kad mi je priča oni Komižanin da u Komiži nima srdele – u ovi stađun, odozdal ulice pa sve do gori, u sve one kalete, u svaki dvor, isprid svakih vrat, žene su na fugeru pekle srdele, i sve je vonjalo na pečenu srdelu. Bilo je puno konobi, težaci su prodavali meso, vino, a žene su odile uvečer i nudile judima graja i friških volaka, krak od obotnice za prodat, da jema čovik za napit se, je li.

I vaša je mater bila među njima?

– Kako ne. A kad je otac više onemoća, onda je mater otvorila jednu malu butižicu komeštibile, al to ti je kurac, ono, manistra i te stvari. Judi su u nje uzimali na kartu, razumiš, na libret. I ritki bi je imbrojali. Bilo bi ti smišno kad bi se ja i Šanto posvadili, uvik bi mi vika da mi je otac bija pošten čovik, a da san ja ka mater, koja je krela na balancu. To je bilo jedno ovako čudno doba, teško. Bolest, glad, mižerja… smrt.

 A život? Gdje je bio život?

– Život? Kurac, koji život! U konobi, uvečer bi se našli u konobi, pivali, karali se, lokali, vikali, velike riči, velike fraze. A bilo je i onih, znaš, »ubit, zaklat«, »rašpe, bombe, livorveri«, pravdu uspostavit… »govan gospodarima!«. I šta ti je interesantno – znalo se vikat, još sad se sićan, i »Živija Trocki!«, »Živija Lenjin!«, ali niko, niko nikad u moj Veli Varoš nije zavika »Živija kralj!«. Nikad!

A onda karali su se i među sobon, nisu se, recimo, težaci i ribari dobro gledali. Kad su težaci prolazili, ribari bi ih zajebavali: »Peronospora van sve potukla!«, znaš, »Krupa vas potukla!« A kontra gospode su bili svi zajedno. Bilo je tad već gospode, bogataša, u palacima na Matejušku i Rivu, a sirotinja bi in vikala, pritila: »Letićete vanka, mi ćemo gori doć!« Teško se živilo, mižerja… a bilo je i prasac u Veli Varoš, znaš?

Prasaca?!

– E, prasac. Bilo je to u doba krize, i mi smo doma gojili dva prajca. Ja san odija vazimjat spirine, kupit okolo… Gospe moja, kako smo mi gledali ta dva prajca. Kad bi se dite razbolilo, uvatilo proliv, sidilo na mokro – ništa, jebe ji se! A kad se prasac razboli, to je bila tuga u kuću! Prajca se uvik gledalo, pazilo da mu di šta ne fali.

Jednom ste rekli da ste tada, kao dijete, na demonstracijama zamrzili žandare i soldate, »vonj sile, kože, cokul, čizama, škripu soldatskog hoda, smrad oružja«.

– Jesan, bilo ih je grubo vidit, žandare sa pendrecima, policjote na konjima, vojsku sa puškama, bajunetima, čini mi se ka da još ćutin taj grubi vonj, smrad sile.

 I tako ste i kao mulac bili kontra vlasti. Je li vas već to odredilo kao ljevičara?

– A ne! Ja sam ljevičar posta slučajno. Uvik san se zajebava da san ja ljevičar zato jer vidin samo na livo oko. A desno san izgubija ka momčić, bija san u prvi-drugi razred puške skule. Jednom prilikom nestalo je letrike, a ja san nešto radija pa mi je mater donila šteriku da boje vidin. Ali kurac, slabo je bilo svitlo, nagnija san se, zavidava nešto s malin nožićon, i jebi ga – nožić je poletija i uboja san se u desno oko. Tako ja od tada vidin samo na livo oko, a na desno mi je mrak, razumiš? Da san izgubija livo oko, možda bi bija desničar, a ovako san posta ljevičar, je li.

Slijedi nastavak: SKULA ŽIVOTA