Lov na puhi još je uvijek tradicionalno dio šireg »zvonejskega kraja« pa se tako u Zalukima, u razdoblju od polovine rujna do kraja studenoga love puhove. Tim smo povodom razgovarali s Đanijem Sušnjem i »njegovun kumpanijun« koji su pojasnili kako love i pripremaju puhove, male sive glodavce koji su nekad služili kao prehrana siromašnijim slojevima društva.

– Ova kućica pripada Lisini, ali je katastarska općina Rukavac. Tu mi imamo običaj lovit puhi. Ja san bil podleć za puhi, tako se to pul nas reče. Jutra će ih morda bit pet-šest. S nonoton san s pet let počel lovit puhi. Stvar je da puhi ni sako leto. Sad ih ni bilo pet let, bilo je par, a ovo leto je malo bolje. Puh spada va lovno gospodarstvo ko divljač ka se more lovit, ali ograničeno, ne sad da ga se izlovljava. Period kad ih se lovi počne oko Bele nedeji, recimo kraj devetega meseca, pa se do Svih svetih. Onda oni redu spat va zemlju i nema ih više.

Mi ih lovimo po starinski, rečemo »na škatuli«, to su van ko neke trapuli. Poseče se jedan kolac, stavi se na njega škatulu. Nutra ima jedan komadić spužvice, malo rakije i ulja da mu diši. Obično je to drop ili more neka mirišljava rakija – travarica ili od krušvi… I s tin se kolcun digne gore (na drevo). Onda se čeka sreću do jutro. Ako je – je ako ni – ni. Ponekad mi bude žal kad je neki mići, onda ga se pusti, ali to je isto ko i kad je u pitanju druga divljač, rekao je Sušanj.

Nisu glupi

Nastavio je potom priču o puhu, životinji očigledno podcijenjene inteligencije.
– Oni va maje mesece pridu van i njimi je prva hrana jelvice – smreka i onda pupčići mladi jedu, i onda pride črešnja pa bukvica. Sad će ih saki dan bit manje, čin se podebljaju redu spat. Sad ih dugo ni bilo, ne zbog izlova nego ni bilo hrani. Puhi imaju, valda, neku izvidnicu na proljeće i kad ni hrani, puhi ni to leto.

SNIMIO: SERGEJ DRECHSLER

Pridu van dva – tri ki su va izvidnice. A leto kad je puno bukvice, žira, lešnjaka, belega graba oni store mladi i ako je hrani, mladi opet store mladi, po dva – tri puta sležu va jenu sezonu. Puh je zanimljiva glava. Nekad je on bil jako važan aš ni bilo hrani pa su se s njimi prehranjivali. Ni to bilo ko danas, ljudi nisu delali, nisu ni mogli imet previše blaga aš ni bilo hrani. Mogli su imet po dve kravi maksimalno, pa čak ni toliko. Ni bilo sjena. I onda je bil puh blago ko je prehranilo cele familije. Puhi su se solili ko ča se sole slane ribi.

Danas je on delicija i malo ga ljudi lovi, većinon oni stariji. More se isto skinut kožu pa ih se peče. More bit pečen, more se storit gulaš ili rižoto. Meso je strahovito kvalitetno. Puh je jedna od najčišćih životinja, on neće nikad niš pojist ča ni na dreve, ako padne na pod on to neće pojist. Neki ih usporejuju s pantiganami, al to nema smisla. To je životinja ka je toliko čista. I to je tako lepo blago, ispričao je Sušanj.

Priprema

Sušanj nam je otkrio i posebnu pripremu koja se njeguje u zvonejskom kraju.
– Tu je jedan poseban običaj nego drugde. Mi palimo puhi. Puha s dlakun stavimo na palicu na štap i va oganj pa se on opali. Nakon tega se znamu creva, opere se dobro pa ga stavimo peć. Polako se friga, stavi se česnja i podleva se malo z vodun, da se lepo skuha pa da bude mehko. To dura jedno dve ure i pol cirka, i onda se s ten stori još malo palente kompirove i onda je to jedan specijalitet. Mi ćemo na kraju ovu dobru hranu, puhi i police, zalet s jarbolun od Sušanj, a za desert imamo pjenušac Ružić. Ovakov način pripreme je naš običaj. Tako delaju ljudi z Zvoneće, Škrapne, Rukavca i okolice. Brgud i donji kraji – Mučići, Permani, oni prvo znamu kožu pa ih peču, pojasnio je Sušanj.

Puhova mast

Puh se osim za jelo koristi i za puhovu mast, odnosno ulje koje se dobiva iz puhova loja, a narodna medicina nerijetko govori o ljekovitosti istog.

– Puh ovi stađon mora bit debel 30-35 i više dek. Treba imat više masti, loja, ki ga drži kad re spat po zime, to mu je hrana. On more bit po šest, sedan let va zemlje da ne pride van ako ni hrani. Sklupča se, nos stavi, da oprostite, »v rit«. Otkucaji srca spusti na deset pa se pokrije. A za to mora bit debel. Za mast se puhu skine koža pa mu se strže mast i pomalo va banja mariju se topi. Ta je mast jako ljekovita. Za marojdi, za rani (ne na frišku ranu), za ožiljki. To ljudi jako vole i štimaju. Nekad su od puha delali kapoti, jaketi, bareti, ma to više ne delaju…To bi bilo istrebljenje, trebalo bi morda 1.000 puh za jenu jaketu storit, izjavio je Sušanj.