Scenarij filma ne otkriva bitne poticaje i porive kod likova i odgovore zašto su nešto napravili nećemo dobiti do kraja filma
Novi film scenarista i redatelja Dalibora Matanića »Majka asfalta« nije film ceste na što bi eventualno mogao upućivati naslov (ali jest suvremene urbanosti), no kretanje jedne mlade žene s adolescentnim sinom, kretanje kao pobuna i potraga za vlastitim identitetom, ima jaki i protočni fizički i emocionalni itinerer. Junakinja filma je rekla mužu svom da odlazi. Kod Matanića, to znamo iz nekih prethodnih uradaka, muškarci su sebična, skučena, nagonima podložna i nasilna bića, a žene su njihove predestinirane žrtve.
Muž je nekako nespretno htio taj problem riješiti seksualnom odmadzom kao činom podčinjavanja i kaznom za neposluh. Na koncu je ženu udario u glavu i nogom u trbuh i ona doista odlazi, kao što je to i nakanila. Scenaristi »Majke asfalta« Tomislav Zajec i Matanić kreativno su brstili po filmu »Alice više ne stanuje ovdje« Martina Scorsesea, s tom razlikom da sin nije takav nezgodni starmali kao kod Scorsesea.
Trokut mrtve verbalnosti
Kad smo već kod scenarija, treba reći da nam on ne otkriva bitne poticaje i porive kod likova zašto su nešto izabrali, odlučili ili napravili. Zašto tako, a ne drukčije – odgovor nećemo dobiti do kraja filma, pa ni poslije toga. Scenarij je mnogo toga prepustio hladnoći i mrazu božićnog zagrebačkog vremena što je osobitost mnogih hrvatskih filmova (»Rani snijeg u Munchenu«, »Krhotine«, »Ta divna splitka noć«…) jer je tako temeljno ozračje zajamčeno, a ostalo će podržati i pogurati i kamera, akteri i montaža, dakako s različitim učincima i dosezima.
Prečesto akteri puše cigarete. Matanić im stavlja cigarete u usta kako bi dobio na vremenu i pustio da pušenje »obavi« uobičajenu dvoznačnost, kako napetosti tako i smirenja. Isto tako prečesto izgovaraju »OK«, »super«, »kul«, i to je vražji trokut mrtve verbalnosti »Majke asfalta«.Za muža nećemo saznati je li on budala, alkoholičar ili kandidat za psihotika. No nećemo ni za važan lik zaštitara (on pozove promrzulu mamu i sina na prenoćenje u velikom trgovačkom centru) doznati je li budala, introvertan ili psihotik početnik. Matanić često zaštitara kadrira tako da mu ističe pištolj za opasačem pa rastu iščekivanja gledatelja za tragičnim raspletom, što nam redatelj vješto uskraćuje. Francuski filmski teoretik, scenarist i redatelj Pascal Bonitzer kaže: »Možda je osnovno pitanje scenarija u ovome: na koji način stanoviti likovi dolaze do spoznaje i sazrijevanja«. Upravo to znade izostati u »Majci asfalta«.
Zaslužena nagrada
Nagrade obljepljuju Matinićeve filmove, pa je tako slučaj i s ovim posljednjim. Junakinju filma glumi Marija Škaričić. I mnogo je toga iskazala, pokazala, zadržala i otpustila u velikom glumačkom registru, recimo onaj tour de force u telefonskom razgovoru s majkom, pa je zaslužno dobila »Zlatnu arenu« za glavnu žensku ulogu.
Krešimir Mikić glumi zaštitara. Izgleda nekako zombificirano, možda zbog poveznice velikog trgovačkog centra s Romerovim filmovima o pohodima zombija po mega robnim kućama. Ali on je takav morbidno ispunjen zastrašujućom obamrlošću neonski isklesanog lica i u noćnom baru pored boce piva pa poručuje – u tom trenutku – da je paralizirajuće zgrožen onim brojnim pivskim reklamama u kojima je stalni degustator.
»Majka asfalta« je gledljiv film bez shematičnosti »Finih mrtvih djevojaka« i pretencizonosti »Sto minuta Slave«, pa glatko održava Matanićev položaj jednog od vodećih redatelja hrvatske kinematografije.
