Meloyeva fascinacija Morrisseyem ovaj put se zaustavila »samo« na naslovu albuma, koji može predstavljati svojevrsni američki odgovor na »The Queen Is Dead« Smithsa, što je na neki način i esencija zvuka Decemberista
Nada da će Decemberists snimiti bilo što nalik na prva dva, ujedno i najbolja albuma, iz godine u godinu bila je sve manja, a 2009. nakon pretenciozne prog- folk-opera katastrofe »The Hazards of Love« je potpuno iščezla.
No Colin Meloy, glavni i odgovorni član benda, očigledno nije sve rekao na tu temu. »The King Is Dead« je povratak originalnome zvuku benda, na tragu The Levellersa i R.E.M.-a ranih devedesetih, odnosno dopadljivom ukrštanju gitarističkog popa, britanskog folka i, najvećim dijelom, americane.
Meloyeva fascinacija Morrisseyem ovaj put se zaustavila »samo« na naslovu albuma, koji može predstavljati svojevrsni američki odgovor na »The Queen Is Dead« Smithsa, što je na neki način i esencija zvuka Decemberista.
Melodične folk-pop pjesme, bogati aranžmani, velika paleta »klasičnih« instrumenata, te plahte lirike koja često nalikuje kakvom filmskom scenariju su stvari na koje smo ionako navikli kod benda, no ovaj put su Meloy i društvo (u kojem su, uzgred rečeno, Peter Buck, Gillian Welch i David Rawlings) uzeli mjeru i zaustavili se taman gdje je potrebno, pazeći da se pjesme ne izgube u bezizlaznim labirintima prevelikih ambicija i kompliciranja.
Ono što dodatno raduje, pored spuštanja grupe na zemlju, je da je Meloy snažniji autor nego nikad, album nema niti sekunde praznog hoda, a nekoliko stvari, prije svega folk »Rox in the Box«, borbeno-ljubavna »This Is Why We Fight« i fantastičan duet s Gillian Welch »Down by the Water«, postaju neizostavan dio »best of« kolekcije grupe. »The King Is Dead« je trijumfalan povratak kući.
