Mulan? Nolan? Ako je Mulan završila na Disneyjevu streaming servisu, Nolan je čekao post-lockdown otvaranje multipleksa. I dočekao. Multiplekse čeka i još jedno ukazanje Herculea Poirota u »Smrti na Nilu« u režiji Kennetha Branagha, kojeg ćemo valjda vidjeti nakon što na idućoj Mostri, ako nam se poslože karte, preživimo život u Veneciji (smrt u Veneciji ipak pripada Dirku Von Aschenbach Bogardeu, od kolere a ne od korone). U »Smrti na Nilu« Branagh se ukazuje u još jednoj verziji Herculea Poirota.

U Nolanovu »Tenetu«, taj isti Branagh u ulozi još jednog jezivog ruskog oligarha, referira se na egipatske arhitekte zakopane ispod piramida »da ne otkriju tajnu«, aludirajući na masakr u moskovskom domu kulture Dubrovka koji su počinili čečenski teroristi, s čizmom koja će zdrobiti violinu mlade članice orkestra, ali i atomsku bombu kao istinski big bang početka (kraja?) Povijesti. Od Poirota do Satora.

Rat protiv budućnosti

Nažalost, teško je u dva i pol sata »Teneta« otkriti kadar koji ima sličnu razornu snagu koju su nam podarili Leitch & Stahelski (šifra: »John Wick«) ili braća Russo. Jer sve ono što nam pokazuje Nolan, već smo vidjeli u njihovu seminalnom komadu »Osvetnici: Završnica«. Nelinearno vrijeme. Rat protiv budućnosti. Informacija kao jedina istinska valuta. Entropija algoritmova. Percepcija protiv stvarnosti.

Neznanje kao ultimativno oružje. Okultizam kao standardni proces skrivenih moći. Sve to garnirano aerodromima i sablasnim gradovima SSSR-a. Ali svedeno na krajnje sramežljivu i prigušenu urgentnost.

Iako prvih sat i nešto vremena »Teneta« nudi onog Nolana kojeg volimo, u redundantnosti dijaloga a la »Dunkirk« i čiste funkcionalnosti, s biografijama protagonista svedenim na ono najesencijalnije. Uostalom, koga doista zanimaju junaci/osobnosti u Nolanovu opusu?

Film kao stroj

Poput »Početka«, nanovo je u igri struktura bliska bondovskom komadu, s atraktivnim lokacijama Amalfija, Ravella, Mumbaija i opere u Oslu. Promatrana kao inverzija Feynmanove kvantne elektrodinamike, s pozitronom kao antičesticom elektrona koja putuje unazad, obrnuto od vremena, što Nolanu pruža još jednu šansu da upregne svoj spektakularni akcijski stroj. Iako tijek priče ne igra na taktilnu lavinu. Jer, finalna invazija mogla se dogoditi u Rusiji i na Marsu i ništa se bitno ne bi izmijenilo. Svedena na neoprostivo hrome tonove, oslobođene od bilo kakvog epskog diskursa. Kao da nam Nolan po tko zna koji put pokušava poručiti da smo već svi mrtvi, završivši u onostranom.
Možda i ona maska na licu Satorove tragične i otuđene supruge Kat (Elizabeth Debicki, izvrsna) kao još jedne hladne plavuše koja priziva Hitchcockove narative, nije tu bez vraga. U vječnom palindromu smrtnosti, poput samog naslova Nolanova filma. Masku krasi i lice glavnog protagonista, koji se naprosto zove Protagonist (Denzelov sin John David Washington) u još jednoj misiji spašavanja planeta.

Da, ima u Nolanovu komadu nekoliko finih scena, poput kuhinjskog okršaja koji uključuje ribež za sir. Iako je to premalo za film koji je trebao biti centralna refleksija autorova opusa. No, autor za to naprosto nema dovoljno hrabrosti. Naravno, uvijek je u prvom planu metafora o snazi filma kao stroja, specijalnog efekta i (obrnute) montaže. No, kad bismo promatrali Nolanov film u toj optici, istinski »Tenet« i dalje ostaje »Rušenje zida« braće Lumiere, snimljen davne 1896. godine.