Piše: Zorislav Vuković

Buđenje je u 3:15, a ustajanje tek nekoliko sekundi kasnije.

Ide se u ribe, nema zabušavanja.

Oprema je već spremna kod vrata, iz frižidera još treba uzeti samo pivo, vodu i pancetu a iz leda ješku i već žurim kroz vrata do auta.

Subotnje je jutro, cesta je pusta osim što tu i tamo naiđe neko tko se vraća iz noći. Ne tako davno sam to sam bio ja.

Kolegu ribara u drugom autu čak i zaustavlja noćna patrola, pitaju je li pio, al’ kad vide štapove, sić i ribu u očima odmah ga puštaju dalje.

Na brodu smo prije 4:00, partenca u 4:10 i sad slijedi onaj najgori dio gdje treba biti miran i staložen da ne izgorimo od želje jer do pošte je par dugih sati.

Nismo bili već dugo, što zbog prognoze, a još više zbog posla.

Pripreme za turističku sezonu su naporne kao i uvijek pa smo uspjeli nekako ukrasti ovaj jedan dan.

Ciljamo krunaše, prošli put ih nismo našli iako smo tražili od zore do dva popodne.

Međutim, tada smo se prebacili na jednu još udaljeniju poštu i tamo našli velike škarpine pa je na kraju ispao vrhunski ribolov. Ali to zaslužuje zasebnu priču.

Tu poštu sada treba ostaviti na miru na duže vrijeme, neka odmori i neka one male šta smo ih vraćali nazad, narastu.

Dakle, ovaj put ćemo na krunaše ili zubace, i eventualno ćemo probat jigati šampjere ali još ne znamo gdje.

Otvaramo mapu s točkama i odbacujemo jednu po jednu iz ovog ili onog razloga.

Nekako u isto vrijeme odlučujemo se za poštu nazvanu ‘Možda’.

To je jedno od kodnih imena za one poste na kojim nismo lovili, ali smo na sonderu nešto vidjeli i ostavili baš za ovakve situacije kad ne znamo gdje bi.

Očekivanja nisu velika, ali sa svakim novim ribolovom samopouzdanje raste.

Par sati kasnije napokon stižemo na ‘Možda’ i na sonderu se vidi samo sitna riba.

Ja se odličujem za tek kupljenu gumenu varalicu od 120 grama, a kolega baca sabiki, planira uhvatiti bukvu, lokardu, šaruna ili nešto slično pa naješkati i spustiti.

Moju gumu svako malo nešto gricne ali nema pravog griza, a njemu se na sabiki  baca arbun od 20 deka.

Nakon još par minuta on vadi krunaša od po kila, a ja na to odmah spuštam inchiku i ide van prvi od oko kila.

Nakon toga idu komadi od kilo, dva, tri i nije još ni 8 sati, a mi smo već uhvatili dozvoljeni maksimum, 5 kilograma plus kapitalac po glavi.

Bio je to pravi feeding frenzy.

Ako dovoljno puta ideš na more, kad tad moraš pogoditi pravo mjesto u pravo vrijeme, a nama se ovaj put baš tako poklopilo.

Sve manje komade smo odmah puštali, ako je ikako bilo moguće.

Posebno je bio zanimljiv raspon veličina u istom jatu.

Svako spuštanje je bio griz i to odmah.

Mora biti da je dolje bio baš veliki broj gladnih riba i to raznih veličina.

Kasnije kad smo čistili ribu, želuci su im bili potpuno prazni.

Lovili smo na inchiku, u početku naješkan domaćom lignjom. a kasnije smo shvatili da pojedinačno smrznuta srdela radi još i bolje od lignje.

Taj dan sam ponio samo jedan mekani štap za slow jiging i multiplikator što se pokazalo kao pun pogodak.

Mekan štap da amortizira udare, a multić za brzo vađenje s velike dubine.

Kako smo sa ribolovom morali prestati već tako rano ostatak dana smo proveli slaveći i sondirajući nove terene.

Treba ovu poštu sad ostaviti na miru, a naći novo ‘Možda’.

Sutradan, dok čekam da se razgori vatra da mogu ispeći krunaša, čitam u jednoj Facebook grupi kako toga dana u tom akvatoriju nije uopće radila riba.

Ne znam šta o tome misliti…