Piše: Ante Katavić

Bio je to dan kao i svaki drugi.

Ustajanje u 6:30, kuva se turska kava da me digne iz mrtvih, pa onda čačkanje po mobitelu.

I u tom čačkanju dolazi poruka, ekipa zove na kavu, a ja kavu ne odbijam.

Tako sidimo, pijemo kavu i čakulamo raznorazne gluposti i otvaramo svakakve teme.

Tako je jedna od tema toga jutra bila i ronjenje pa sam trenutno počeo razmišljati da li ići ili ne pošto mi je ronjenje velika strast.

Ostajem sjediti s ekipom još malo pa lagano kući i bacam opremu na sebe.

Sidam u auto jer nažalost broda nemam i dok se vozim mislim di prvo skočit.

Odluka pada na jedan prag, vrh mu je na 6 metara, a dno na nekih 23 metra, sve u nadi da će koja komarča uletit ili nešto, al nakon skoro sat vremena pretraživanja i čeka ribe ni za vidit.

Vraćam se na obalu i lagano na drugu poštu.

Već je prošlo podne i dolaskom na drugu poštu vidim poznati auto mog uzora i po meni jednog od najboljih podvodnjaka u mom kraju, Dušana Divića.

Vidim u daljini peraje u zraku.

To Dule vesla lagano na čeku.

Kontam kako nema ništa od ove moje pošte, postala je javni wc, kad nakon nekih desetak minuta on dolazi.

Pitam ga ima li išta, gledajući u praznu nisku.

Kaže Dule da je samo testira pušku i napravija koju čeku.

Kažem mu da mi se onda i ne isplati ulaziti na što on meni:

– Aj’ upadaj, nisam ja ništa gleda…

Pošto su me učili da slušam starije odlučim ipak ući da pregledam ima li koja hoba ili komarčica.

Nakon nekih 50 metara perajanja s plaže dolazim do praga.

More malo mutljikavo ali bez kurenta pa malo odmaram da se nadišem.

Hvatam zadnji udisaj i lagano padam na 10 metara di znam da ima rupa hobe, al’ nažalost već je dugo prazna.

Krajičkom oka skontam da mi je kamen nekako drugačiji, kad ono vidim da je to glava Crvenkapice.

Gledam je i mislim – lipa.

Ima jedan kil pa pucam svojim Nemesisom ravno u glavu i hvatam šipku s Crvenkapicom pa lagano gore.

Nakon sat i po ronjenja ni ribice više nisam vidija, a kamoli puca.

Tako gledam onu moju Crvenkapicu i mislim si kako zapravo ima sasvim dosta za lešat.

Dolazim kući i vidim da vaga pokaziva 1,7 kilograma što je usput i moj osobni rekord za škrpinu.