Preteško je to breme za Tomislava Karamarka i nisam siguran da je ministar unutarnjih poslova, ma kako plećat bio, u stanju izdržati toliki teret. Ne bih htio sijati dodatnu paniku u ovoj do ludila uspaničenoj zemlji, ali, ali, ali… – ne znam da li da vam to uopće kažem, ali evo hoću, uz molbu da sačuvate prisebnost – sve se bojim da će nam Karamarko puknuti.

I da će se, pukne li nam Karamarko, sve ono što tišti našega ministra policije nekontrolirano razletjeti uokolo i da to onda neće pokupiti ni združene komunalne službe iz čitave Republike Hrvatske.

Toliko Tomislava Karamarka pritišće ta zakonska obaveza čuvanja državnih tajni da je već počeo sazivati i press-konferencije na kojima pozvane novinare obavještava da neće odgovarati ni na kakva njihova pitanja e kako ne bi bio doveden u napast da se ogriješi o zakon šutnje. I onda to ne budu nikakve novinske konferencije nego nekakvi ministrovi recitali u kojima on ne kaže ništa osim da bi imao štošta reći kada ne bi poštivao ono temeljno pravilo hrvatske lingvistike da se jezik drži za zubima.

Dogodi se Tomislavu Karamarku i to da mu ponešto od svega što čuva u fonoteci svoje šutnje, naizgled nekontrolirano, utekne preko jezika, pa se onda pred novinarom Večernjega lista raspriča o vrpcama s kojih je skinut historijski brijunski transkript.

Dogodi se tako ministru unutrašnjih poslova da javnosti, naizgled nenamjerno, otkrije tehničke detalje državne tajne: »Tonske snimke nismo pronašli u originalnom obliku (vrpce), nego su djelatnici POA-e te snimke pronašli na nekakvim audiokasetama koje su izvještačene, a izvješće je poslano DORH-u.« I da novinara navuče da mu postavi pitanje kao naručeno za očuvanje državne tajnovitosti: »Što je POA zaključila na temelju činjenice da niste pronašli originalne fonograme, nego presnimljene?«

Tomislav Karamarko na to, naizgled neupućeno, odgovara: »To je sigurno zanimljiva okolnost, no mi tu nismo mogli donositi sud o tome što se dogodilo s originalnom matricom snimke, no indikativno je da su tekstovi transkripata izvučeni s audiokaseta, ne s originala.« U to dolazi red na novinara da pred ministrom demonstrira svoju upućenost u razloge njegove tobožnje neupućenosti i da, naizgled upitno, konstatira: »Razgovarao sam sa stručnjacima koji su mi potvrdili da je snimka montirana?«

Visoki državni dužnosnik u tom dramatičnom trenutku prekida, naizgled uzgrednu, priču o struci i snimci, te razgovor vraća na meritum: na samoga sebe i svoje preteško breme. »Jako mi je teško sada o tome govoriti, vezan sam čuvanjem državne tajne, a još važnije, žalbeni postupak na presudu generalima, još je u tijeku«, samozatajno će samozatajni Karamarko o svojoj samozatajnosti za koju ne znamo ni otkud mu ni koliko će dugo još izdržati pod njezinom težinom.

Stoga bi bilo blagotvorno da nadležni u ovoj zemlji ozbiljno shvate Karamarkovu press-konferenciju i intervju Večernjaku kao, naizgled nehotično, upozorenje čovjeka koji više nije siguran u vlastite sposobnosti čuvanja državne tajne. I da mu omoguće da slobodno progovori prije no što mu se vrpca zamrsi u glavi, prije nego što pukne.