– Gledam te, trafikant, među tom gomilom novina i sve se mislim: jesi li ti poslovno sposoban?

–I čemu si se domislio: jesam li ili nisam?

– Nemoj se uvrijedit, ali bojim se da nisi. Čini mi se da ti ostane više novina nego što ih prodaš.

– Sad bi ti da ti ja pričam o prodaji i remitendi? Nema šanse!

– Zašto nema?

– Zato što nisam poslovno sposoban da ti otkrivam poslovne tajne.

– Jel’ se ti to praviš pametan ili možda misliš da ćeš s takvom poslovnom filozofijom jednog lijepog dana postat Todorić?

– Valjda ti je jasno da nisam poslovno sposoban da budem poslovno doslovan.

– Samo se ti zajebavaj s istinskom poslovnošću i s poslovnom sposobnošću… Samo tako nastavi, pa ćeš ostat bez prava glasa!

– A tko će mi ga oduzet?

– Naš poslom prekrcani Hrvatski sabor. Kao što ga oduzima svima koji su lišeni poslovne sposobnosti.

– Mislim da sam poslovno nesposoban da bih shvatio o čemu govoriš.

– O predloženom Zakonu o registru birača ti govorim, trafikant. A u njemu se kaže, slušaj sad ovo: »Osobe koje su do stupanja na snagu ovog Zakona pravomoćnim rješenjem nadležnog suda u potpunosti lišene poslovne sposobnosti, smatrat će se osobama kojima je oduzeto biračko pravo.«

– I to je usvojeno?

– Još nije, ali je na najboljem putu da bude. Jebote, time će bez prava glasa ostat oko 17 tisuća ljudi!

– Samo 17?

– Tebi je to malo?

– Ma pusti sad brojke… Ja ustvari ne razumijem u kakvoj su vezi biračko pravo i poslovna sposobnost. I šta to sve u svemu znači: da izbori i službeno postaju poslovna kategorija, da ne kažem biznis?

– Kako za koga… Kao što vidiš, neće dopustit da im tih 17 tisuća ljudi kvari posao.

– A kako se to posao koji je sam po sebi pokvaren može dodatno pokvarit?

– Nemam pojma kako, ali vidim da u tom poslu ubuduće neće sudjelovat mentalno oboljeli građani Zdrave Naše, kao ni osobe s psihosocijalnim smetnjama, naši sugrađani s invaliditetom ili oni kojima je poslovna sposobnost oduzeta zbog neke ovisnosti.

– A spada li u te ovisnosti i ovisnost o poslu?

– Ne zajebavaj, trafikant! Radi se o ozbiljnim stvarima, o najcrnjoj diskriminaciji. Radi se o najgrubljem kršenju UN-ove Konvencije o pravima osoba s invaliditetom.

– A dosad smo tu konvenciju kao poštivali?

– A kako ti znaš da nismo?

– Pa i ja sam čitao tekst Tihomira Ponoša u Novom listu i vidio sam da su ti ljudi o kojima govoriš već uspješno diskriminirani: da teoretski imaju pravo glasa, ali da ih nema u popisu birača. Prema tome, novi će zakon samo legalizirat ono što se de facto već provodi.

– Karikiraš, trafikant, po svom starom poslovnom običaju! I šta bi sad, po tebi, trebalo: da se ovim filantropima u Saboru dopusti da ljudima oduzmu…

– … ono što ionako nemaju. I za čim nemaju razloga žalit.

 – Evo ja, kad te slušam, ne mogu prežalit što s takvom pameću nisi završio u Saboru!

– A šta bih ja u Saboru?

– Vjerojatno bi se osjećao super među formalistima i debelokošcima koji rezoniraju poput tebe!

– Izvini, ali tko je izabrao te, kako kažeš, debelokošce i formaliste?

– Kako tko? Svi mi koji smo izašli na birališta. Kao i oni koji nisu izašli, iako im to nitko nije branio.

– Dakle: nisu ih izabrali ljudi koje su proglasili poslovno nesposobnima?

– Šta pitaš kad znaš da nisu?!

– A zanima li te zašto nisu?

– Pa to je bar jasno: zato što ih nema na biračkim listama, oko čega se, uostalom, već vode dva spora na Ustavnom sudu.

– A zašto tih ljudi nema na popisu birača i zašto je manje-više svim poslovno sposobnima normalno ili svejedno što ih nema? Zato što je poslovnjacima i sposobnjacima posve normalno ili sasvim svejedno i to što tih ljudi s invaliditetom ili bolešću nema u takozvanom životu, što ih nema na ulicama, što ih nigdje nema. Zato što je našoj licemjernoj kulturi posve normalno ili sasvim svejedno da ti ljudi budu zatvoreni po kućama i po bolnicama, da ih ovaj navodno zdravi svijet ne čuje i ne vidi.

– To o čemu govoriš je poseban problem.

– Ne, to je dio istog problema: da je tobože zdravoj i zakonski validnoj većini ozbiljan problem suočiti se s drugačijim ljudima, s ljudima čiji je sav grijeh u tome što imaju probleme drugačije od ovih većinskih, ovih općeprihvaćenih. I zakonodavac to poštuje.

– Ali to nije pošteno!

– Poštenije je da ih proglašava poslovno nesposobnima, da ih naziva mentalno oboljelima, ovisnicima i invalidima nego da ih pravi budalama.

– Kakvim budalama?

– Ovim većinskim kakve su poželjne na biralištima. A ovi diskriminirani mogu s ponosom poručit uvaženoj gospodi u Saboru: »Možda i jesmo mentalno oboljeli, ali sasvim sigurno nismo ludi glasat za vas i vama slične!« Oni naprosto nisu sposobni da biraju nesposobne.

– A mi ostali smo budale, luđaci, šta li…

– Sam ocijeni šta su ljudi koji, samo zato što su proglašeni poslovno sposobnima, dolaze na birališta i uredno glasaju za tipove koji iz saziva u saziv stvaraju sve veći broj nezaposlenih. I u tome im je sva poslovna sposobnost.