– Trafikant, molim te, kutiju Winstona. 

  – Kojeg Winstona? 

  – Crvenog. 

  – Nema. 

  – Daj mi onda onaj bijeli. 

  – On ti je lagan. 

  – Nema veze. Daj kutiju. 

  – Nema. 

  – Daj mi onda onaj zlatni, sto es. 

  – Nema. 

  – Daj mi bilo kakav! 

  – Nema nikakvog. 

  – Pa zašto me onda pitaš koji ću Winston?! 

  – Pa da vidim koji sve nećeš. Još nešto trebaš? 

  – Marlboro, Ronhill, Camel, bilo šta. Samo da gori. 

  – Tristo kuna, molit ću lijepo. 

  – Jesi li ti normalan?! Tristo kuna za kutiju cig… 

  – Evo izvoli. 

  – Čekaj, šta je ovo? 

  – Karta za Dinamo – Paris Saint Germain. 

  – Ti to mene zajebavaš? Tražio sam cigarete, a ti mi daješ ovo… 

  – Nema cigareta. 

  – Nikakvih? 

  – Nikakvih. 

  – Pa zašto odmah ne kažeš nego me maltretiraš i onda mi još ideš uvalit kartu za utakmicu koja me uopće ne zanima?! 

  – Mislio sam da pratiš vijesti, da si informiran. 

  – Kakve vijesti? Pa nisu valjda uveli prohibiciju? 

  – Nisu. Ali su odlučili poraditi na edukaciji pučanstva. Čuo si Čačića sinoć poslije utakmice da ljudi kod nas nemaju pojma tko je tko i da se za vidjeti Porto ipak moglo izdvojiti novce, samo kad se ne bi trošilo na cigarete. 

  – Ma boli me neka stvar i za Antu Čačića i za Dinamo! 

  – Ne radi se o Anti nego o Radimiru Čačiću. 

  – Nije valjda Njegova Ekscelencija stvarno rekla… 

  – Da, gospodin prvi potpredsjednik je stvarno rekao: »Znate, evo možete se odreći malo cigareta, pa skupite za kartu za Porto. Uvijek čovjek može malo uštedjeti. Mislim da se ovdje radi o nerazumijevanju tko je tko u svijetu nogometa.« 

  – I šta sad? 

 – Dobro, trafikant, pustimo tu zezanciju. Da ja tebe ozbiljno pitam: je li to Čačiću opet nije dobro? 

  – Zašto? Njemu je super. Odgledao je utakmicu i poslije zapalio jednu. 

  – A šta se on ne mora odricati duhana da bi išao na tekmu? 

  – Karta za svečanu ložu ne košta tristo nego nula kuna, pa ostane i za cigarete. Ali nema za upaljač, pa je žicao vatre. 

  – Je li on to nas u zdrav mozak? 

  – Nije nego u zdrava pluća kao i s Plominom. 

  – Ali u novinama je pisalo da se na Kranjskoj Gori prosvijetlio, da se izliječio od samog sebe. Da više ne urla na suradnike u Ministarstvu gospodarstva, da je shvatio kako urlanjem samo izaziva kontraefekt… 

  – Možda i ne urla. Srećom ne radim u Ministarstvu, pa ne znam je li se stišao. 

 – Pa ne misliš valjda da su mu Linić i kompanija podmetnuli onu šačicu gledalaca na Maksimiru. Osobno je bio na utakmici i svojim se očima uvjerio kolišno ih ima. I iz toga samostalno izvukao vlastiti zaključak da ljudi nisu siromašni nego neuki. I da će steći dragocjeno znanje o tome tko je tko u svijetu nogometa ako se odreknu cigareta. A budući da je Čačić još uvijek prvi potpredsjednik Vlade Republike Hrvatske, dužni smo podupirati njegova prosvjetiteljska pregnuća za dobrobit mozga i pluća. 

– Hoćeš li ti ovu ulaznicu ili nećeš? 

  – Neću. 

  – A zašto nećeš? 

  – Zato što Dinamo može popušiti i bez mene. A može i Čačić. 

  – Sram te bilo, prostačino jedna! 

  – Šta urlaš k’o Radimir?! I uostalom, sam si rekao da je zapalio poslije utakmice! 

  – Vidim po portalima da neki kažu kako je sve to skupa samo pokazatelj Čačićevog specifičnog smisla za humor. 

  – Tim bolje! Neka mu onda na cigaretama odštampaju: »Pušenje može izazvati humor i ostala oboljenja.«