– Vidiš li ti ovo, trafikant?  

   – Vidim li koga ili što? 

    – Ovo po svim novinama. Nema gdje ga nema i nema što nema. Pazi ovo: vila na šest katova s bazenom u Lokvi Rogoznici, tik uz obalu; pa onda penthaus na Gračanskoj cesti u Zagrebu; pa zatim troetažna obiteljska kuća u karlovačkom naselju Švarča kojoj samo potporni zidovi vrijede milijun kuna; pa stan u Sesvetama, evo vidiš, u ovoj tu zgradi; pa vikendica na Svetoj Margareti izgrađena na puničinom zemljištu; pa još jedna kuća u Zagrebu; pa poslovni prostor u Karlovcu koji se vodi na suprugu… Evo pogledaj: sve uslikano. Pa je li ti to vidiš? 

    – Da. I? 

    – Šta: i? Ako te zanima »i«, ima toga »i« da ti pamet stane, samo što to još nisu uslikali: i kuća na Viru, i još jedan stan u Zagrebu, i još jedna parcela u Zagrebu, i nekoliko parcela u Gornjem Mekušju, i navodno još bogtepitaj koliko toga. 

    – Da. I? 

    – I, i, i… I pored svega toga, živi kao podstanar u Karlovcu, u stanu onoga Marka Vukovića iz HS Produkta, što ga ganjaju zbog afere Daimler. 

    – Da. I? 

    – Da i, da i, šta: da i? Daimler, eto šta! Znaš li ti šta je Daimler?! Šef karlovačke policije stanuje kod trgovca oružjem osumnjičenog u aferi Daimler! A nije prijavljen ni na toj adresi, nego kao zadnji beskućnik na adresi Antiterorističke jedinice Lučko. 

    – Kako ti znaš na kojoj je adresi prijavljen? 

    – Sve to, trafikant, od A do Ž piše u novinama. Nemoj me farbat da nisi čitao! Tko je zadnjih dana samo prošao pokraj bilo koje trafike, mora znati za Josipa Ćelića. 

    – Ma znam ja za njega, nego što se tiče službene adrese u Lučkom, pa boravka na svim ovim neslužbenim adresama… Možda čovjek tako mora, zbog prirode posla. 

    – Trafikant, ne zajebavaj! Progovorili su ljudi o pravoj prirodi onoga što on radi: o tome da je Policijsku upravu karlovačku pretvorio u svoju privatnu policiju, da vrši mobing, da reketari… A još otprije se zna za bezbroj kojekakvih slučajeva otkako je preuzeo dužnost. Nema čega nema: prijetnji, provala, krivolova, premlaćivanja, pijančenja i pokušaja zataškavanja kaznenih djela koja su počinili policajci. Sve to imaš u novinama. 

    – Pa ako je sve tako kao što piše u novinama, onda je posve logično da čovjek obitava na raznim adresama. Na njegovom mjestu, ni ja ne bih dvaput zaredom noćio u istoj kući. 

    – A da i ti, trafikant, nisi Karamarkov kadar? 

    – Bingo! A sad mi kaži kako si pogodio? 

    – Pa po tome što braniš Ćelića koji je također Karamarkov igrač. 

    – Ne branim ga, samo mi je čudno što nabrajaš sve te kuće i parcele, a ne spominješ jedan detaljčić. 

    – Ja ti govorim ono što piše u novinama. Jebote, stranice na kojima se piše o Ćeliću izgledaju kao oni prilozi o nekretninama i kulturi stanovanja! 

    – U novinama je, ako sam dobro vidio, stidljivo provučen i podatak da je Ćelić – evo da ti pročitam – »bio i operativni zapovjednik akcije tijekom koje su počinjeni zločini u Gruborima, a zbog čega se i sudi nekim sudionicima te akcije«. I da je »vezano uz Grubore, svjedočio u Haagu u predmetu Gotovina, Čermak i Markač«. 

    – Kakve to veze ima s njegovim kućama? Pa nije ih zaradio u Gruborima. 

    – Pusti sad kuće! Zamisli da on u Haagu nije bio svjedok nego optuženik… 

    – Kako misliš da to zamislim? Pa zašto bi nevin čovjek bio optužen?! Je li ti to njega, trafikant, podlo sumnjičiš? 

    – Ma ne pada mi na pamet. Samo ti kažem da pokušaš zamislit takvu situaciju. Uostalom, ti znaš da kod nas svatko koga optuže za ratni zločin automatski stekne javnu aureolu svetosti i nevinosti. Evo, ako ti je tako lakše, zamisli da je Ćelić izložen nepravednom progonu i iskonstruiranim optužbama na protuhrvatskom Tribunalu u Haagu… 

    – Dobro, evo, valjda sam zamislio… 

    – A sada zamisli da se novine u takvom slučaju, dok naš heroj strada za istinu o Domovinskom ratu, raspišu o njegovim kućama i parcelama. 

    – Ne, to stvarno ne mogu zamislit! 

    – Kako ne možeš? Ne bi to bila ovakva hajka i prozivka, nego dirljive reportaže o prijateljima i mještanima koji mu dobrovoljnim radom nalijevaju ploču, podižu krov… Bili bi to izvještaji o dodjeljivanju titule počasnoga građanina u svakome mjestu gdje ima kuću, vikendicu, stan, plac… I znaš kad bi mu po novinama zbrajali imovinu, kao što mu sada zbrajaju? 

    – Kad? 

    – Nikad, pa možda ni tad. Čak ni kad bi mu Haški sud naložio da sam plati troškove svoje obrane, budući da je ustanovljeno da mu je privatna imovina tolika da može podnijeti izdatak od nekoliko milijuna eura. A još kad bi se bavio izdavaštvom i štancao svoje brošure, digla bi se vika na veleizdajničko Ministarstvo kulture zato što našeg heroja i poduzetnika nije oslobodilo poreza na zaradu stečenu nakladničkim biznisom. 

    – Shvatio sam ja, trafikant, tvoje niske aluzije, ali mi i dalje nije jasno kakve to veze ima s ovim što se piše o Ćelićevoj imovini. O tome ljudi govore, to ih zanima, a ne rat i šta bi bilo kad bi bilo. 

    – A ja ti govorim o situaciji u kojoj ih ništa od toga o čemu sada svi govore, ne bi ni najmanje zanimalo. Jer našoj bi javnosti Ćelić tada bio neupitni heroj, a ne sumnjivi bogataš. Ovako je završio u novinama, umjesto na bilbordima. Evo, jel’ možeš zamislit Ćelića na bilbordu? 

    – Ne mogu. 

    – A zašto ne možeš? Šta bi naprimjer falilo bilbordu na kojem piše: »Svjedok, a ne zločinac!«?!