– Šta ti, trafikant, kažeš na ovaj Linićev Zakon o fiskalizaciji u prometu gotovinom? 

    – Ako Linić kaže da je taj zakon gotovo savršen, ostaje mi samo da vjerujem u to gotovo savršenstvo. 

    – Misliš da će mu uspjeti da dovede u red ove što ne plaćaju porez i potkradaju državu? 

    – Mislim da će mu uspjeti da oslobodi kreativne potencijale našeg pučanstva u oblasti doušništva. 

    – A šta ti imaš protiv toga da građani prijavljuju one koji im ne izdaju račune i da provjeravaju je li račun koji su dobili uredno registriran u Poreznoj upravi? Pa nisu ljudi blesavi da plaćaju kaznu od 2000 kuna zato što im neka lopina u birtiji ili dućanu nije dala račun! 

    – A nisu blesavi ni da propuste šansu za laku zaradu. Ako im se posreći da dobiju i prijave račun koji nije zaveden u Poreznoj, Linić im obećava nagradu od 500 kuna. 

    – Pa pošteno je da se ljudima nešto plati… 

    – Naravno da jest. Kad već iz državnog proračuna plaćamo Linićeve kontrolore i profesionalne uhode, zašto da ne financiramo i samostalne obrtnike u doušničkim djelatnostima?! Oni koji imaju takvih talenata, shvatit će plaćanje poreza kao investiranje u razvoj vlastitih karakternih osobina. A oni koji su tudumi za cinkarenje, plaćat će, kao i dosad, svoje pravo da budu nadzirani. 

    – Ti, trafikant, s oproštenjem, samo kenjaš protiv svega konstruktivnog što se pokušava napraviti u ovoj zemlji. A šta bi ti uradio? Imaš li ti neki prijedlog? 

    – Naravno da imam. Predlažem da Slavka Linića odvedeš na piće. 

    – Znao sam da ćeš predložiti neku budalaštinu. 

    – Zašto bi bila budalaština da čovjeka odvedeš na piće?! Ne kažem da se odrvenite od cuge. Plati dvije-tri runde i Bog te veselio. 

    – A zašto da ja platim? 

    – Pa zato što ti njega zoveš na piće. Ne očekuješ valjda da Slavko Linić dođe tebi: »Dobar vam dan, neznani građanine! Budite ljubazni pa dopustite da vas počastim pićem…« 

    – Okej, ja plaćam. I šta onda? 

    – Onda zatražiš račun i pred Slavkom šibneš SMS Poreznoj upravi, da provjere je li to što ste ti i Linić popili uredno prijavljeno. 

    – A šta ako Linić pomisli da ga provociram? 

    – Ma daj, znaš Slavka. On misli da se još nije rodio taj tko bi se usudio njega provocirat. Važno je, dakle, samo da piće platiš ti, a ne on, i da iz birca izađeš s računom. 

    – Da ga nalijepim na čelo? 

    – Drži ga u džepu i izvadi ga kad ti pristupi kontrolor iz Porezne uprave. 

    – Pa neće me valjda kontrolor zajebavati da pokažem račun ako vidi da sam u društvu s Linićem? 

    – Kao prvo, to nije zajebavanje, nego državna fiskalna politika pred kojom smo svi jednaki. A kao drugo, ti u tom trenutku više nemaš ništa s Linićem. Ti si ti, a on je on. Svatko nosi svoj križ, svoj OIB i svoj račun. Ti fino pokažeš svoj račun, a onda neka Linić pokaže svoj. 

    – Šta da pokaže ako ga nema? I kako će ga imati ako sam ja sve platio? 

    – Kontrolora to ne zanima. Građanin Linić je u prekršaju, jer nema računa. 

    – Ali ako ja kažem kontroloru da sam ja platio račun, ako i konobar to posvjedoči… 

    – Žao mi je, ali on vam nije dužan povjerovati. Zakon je zakon, a kršenje zakona je kršenje zakona. Ako Slavko Linić nema račun, po zakonu je dužan platiti kaznu od 500 do 2000 kuna. 

    – Pa ne mogu to napravit čovjeku… To je nisko, to je podlo, to je nepošteno… 

    – Ne, to je upravo ono što Linić traži i od tebe i od svih nas.