– Issa ti, Jure, stalno ti! Kad će me više nazvat i Boban? 

    – Koji Boban? Zvone? 

    – Nije Zvone nega oni Boban iz narodne pisme šta san je, sićaš se, piva na Rivi kad je osudilo našoga generala Gotovinu. Kad bi me nazvali i Jure i Boban, ja bi opet saša na Rivu i zapiva: »Evoooo zoreeee, evooooo dana…« 

    – Nemoj, Žele, molin te ka Boga, dolazit na Rivu! Opet će te uvatit novinari, pa ćeš štagod izjavit… 

    – A šta fali tomu šta ja izjavljivan? 

    – Ma ne fali ništa, Žele… Samo ljudi ka ljudi, znaš kakvi je naš svit… Sve krivo razumi, pa ti onda zamiri šta si išta reka… Kad te nema, ne valja. Kad te vidu, opet ajme majko… 

    – Šta ne valja i šta ajme majko? Šta meni ima ko zamirat? 

    – Pa zamirili su ti, kako bi ti ja to kaza, ono šta si reka da je tebi sve ovo smišno. 

    – Komu nije smišno, niko mu ne brani plakat. 

    – Bogami, eno u bolnici plaču da nemaju više di sa polomljenim ljudima. A Duje Marasović kaže da bi svi mi tribali dat ostavke, pa da vojska priuzme vlast. 

    – Šta će mene vojska priuzimat?! Nije me priuzela ni u ratu, pa neće ni sad! 

    – A novinari zamiraju da niko od gradskih otaca nije ni povirija u bolnicu… 

    – Šta ću u bolnici ako se nisan polomija?! Jebate, luda svita! Plaču da nemaju di sa ljudima, a onda napadaju nas iz Banovine šta i mi ne dođemo! 

    – U pravu si, Žele, ka i uvik. Ako ko pita šta nisi doša u bolnicu, ja ću kazat da ti ka pametan i uviđavan čovik ne želiš pravit još veću gužvu. A šta ćemo, Žele moj, sa ovin ledon po ulicama? 

    – Šta to mene pitaš?! Pa neću ja led sa ceste mećat u pelinkovac. 

    – Ma znaš, sve je poledilo, svit pada, ne more se odat po ulicama… 

    – Već smo rekli da svit ne triba ni izlazit iz kuća. A ako in je priprlo izlazit, neka sami očistu led. 

    – Kako će sami? Puno je toga… 

    – A nek se snađu. Kako su se ljudi iz onoga sela snašli, pa nazvali Gorsku službu spašavanja i rekli da čovik umire od infrakta… Služba došla, nigdi čovika s infrakton, a ljudi u selu sritni i zadovoljni šta in je ralica prokrčila put, jer drukčije ne bi. Govorin ja da na selu živu pametniji ljudi nega u gradu. Ko bi se u cilomu Splitu toga sitija? 

    – Bolje, Žele, da se niko ne siti. Izludili bi Gorsku službu. 

    – Ajde, bogati, da već nije luda, ne bi radila to šta radi, već bi lipo sidila kod kuće. 

    – Pa ne more svak sidit kod kuće. Mora neko i radit. 

    – Ti to oš reć da ja ništa ne radin? 

    – Bože sačuvaj, nisan to mislija. 

    – A dašta si mislija? 

    – Cilo vrime mislin na ono šta je Duje kaza za pridavanje vlasti vojski. Znaš, on je reka da je ovo kolaps ideje civilnog društva i ja bi se, ako smiden, složija s našin koalicijskin partneron. 

    – I štaš kad se složiš s njime? 

    – Priuzest vlast ka vojna osoba, ka brigadir po činu. 

    – A šta ću ja onda radit? 

    – Zaglumit infrakt.