Žele moj, Jure je, Šundov…

   – Jesi li to poludija kad me zoveš u ovu uru?

   – A Žele moj, šta ću, jadan ti san… Napadalo sniga, ma znaš koliko… Ivica Kostelić nije vidija ovoliki snig.

   – Onda zovi Tonča Vrdoljaka, neka kandidira Split za Zimsku olimpijadu. Pa ćemo imat novaca i za dovršit hotel i za sve drugo šta nami triba.

   – Žele moj, ja se tebi divin. I u najtežoj situaciji ti misliš na posal i na dobrobit našoga grada.

   – Ajde, dosta si mi se divija. Sad zovi Tonča, kad ti lipo govorin!

   – A šta ćemo ako se snig istopi do Olimpijade?

   – O tomu nisan razmišlja. Ajde, vidit ću, pa ću ti javit…

   – Čekaj, Žele, čekaj! A šta ćemo sa snigon dok se ne istopi? Šta ćemo danas sa situacijon u gradu?

   – Proglašavaj snježni dan, ka šta smo se dogovorili. Neka dica ne idu u vrtiće i škole, neka gradski službenici ne dolazu na posal…

   – A djelatnici iz tvojih dućana?

   – Šta pitaš gluposti, Jure?! Nisu oni gradski službenici.

   – A kako će doć na posal kad ne vozu gradski autobusi?

   – Šta je mene briga kako će oni doć?! Brine li se iko kako ću ja istrat ferarija iz garaže?! Aj bog, pusti me da spavan!   

   – Žele, oprosti, opet ja… Ma u gradu je kaos… Neki dućani rade, neki ne rade. U ovima šta rade nestalo kruva…

   – Pa šta mene zoveš, nisan ja pekar…

   – Ali ljudi se bune, grintaju…

   – I ne znaju nega grintat. Kad ima kruva, grintaju da nemaju za kruv. Kad ga nema, opet ne valja… Bogati, ako u dućanima nema kruva, ima svega ostalog. Neka kupuju to šta ima!

   – Pa ne mogu in reć da misto kruva kupe kolače! Nisan ja ka ona francuska kraljica…

   – Nisu ni oni Francuzi nega su naš domaći svit. Ako neće kolača, neka kupe pancete i pomfrita iz leda! Diš lipše?   

   – Jesil to, Jure, bogati, opet ti?

   – A šta ću, Žele moj, kad moran… Nesritni narod neće da sluša upozorenja. Lipo san pozva da ostanu u kućama, a oni svi vanka… Eno, ludaši igraju picigin na Bačvicama, neki se skidaju goli po gradu i slikaju za internet, neki se skijaju po ulicama…

   – Pa neće se ić skijat na Kupres kad imaju snig isprid kuće!

   – Ma padaju, čoviče, puna hitna slomivenih… A bojin se, bit će ih i više. Jesi li čuja manitoga Duju Marasovića? Pozva je mrtvace da iziđu na ulice.

   – Kakve mrtvace?

   – Šta ja znan kakve… Evo vako je kaza priko Radijo Dalmacije: »Priporučan svakome ko ne mora – a ne mora onaj ko nije smrtni slučaj – da ne izlazi izvan kuće.«

   – Dobro je i učinija. Bolje da iziđu nega da se počmu usmrđivat po kućama.

   – Ali, Žele, šta će mrtvaci na ulicama?

   – Šta ih je volja. Mogu slavit snježni dan, a mogu se i zaputit prema groblju.

   – Ali kako kad ne voze autobusi?

   – Šta ti, Jure, oš od mene? Da ih dođen razvozit s ferarijen?