– Ma jesi li ti, trafikant, vidio tog vražjeg Tomicu? 

   – A šta je sad nesretnik napravio? 

   – Izvalio da bi trebalo skinut voditeljicu. 

   – Pa zar je nisu skinuli? 

   – Tko? 

   – Tomica i njegovi. 

   – Ti, trafikant, izgleda nisi pročitao štivo s razumijevanjem. Lijepo ti piše kako Tomica kaže: »Trebalo bi je skinuti. Mislim s televizije.« 

   – Ali zar ona nije bila radijska voditeljica? 

   – Nije, tupsone! Je l’ ti treba nacrtat da ju je Tomica gledao na televiziji?! Pa nije toliki kreten da će za radijsku voditeljicu napisat kako je na ekranu »sjedila u žutom naslonjaču prekriživši nogu preko noge« i kako joj je zavirivao pod suknju. 

   – Zavirivao joj pod suknju? Tomica? 

   – Tomica, nego tko?! Šta je tu čudno? 

   – Pa ništa… Jebote, ja se cijelo vrijeme pitam što je on onako kiseo i mislim se: nije valjda zbog toga, a kad ono – evo, tek sad shvaćam – ipak jest… 

   – Šta Tomica »nije valjda« i šta to »ipak jest«? 

   – Pičkopaćenik, šta drugo?! Vidiš da njega, jadnoga, proganja to što ona ima ispod suknje. 

   – Nije baš tako, trafikant. Nije ona njemu toliko napeta. 

   – Ne, nego je meni… Pa nisam joj ja virio ni pod suknju, a ni iz… da ne kažem čega, jer ipak je ona – bez obzira što se okružila takvim uvlakačima poput Tomice – ipak je ona jedna ajmo reć dama. 

   – Griješiš, trafikant, što se Tomice tiče. Evo slušaj šta on sam kaže: »Mislim da sam se bolje potrudio, vidio bih joj gaćice, ali nije bila moj tip. Uostalom, bila je starija kojih pedesetak godina. Ili tako nekako.« 

   – Nije valjda išao toliko nisko? Razumijem da se nekoga hoćeš otrest, ali na takav način… 

   – Nije to još ništa. Slušaj ovo: »Ne mogu je ni zamisliti golu. Zamišljam, zamišljam…Trudim se… Ne, ne mogu!!! Neću!« 

   – Ma nemoj me zajebavat da je toliko frustriran! Je li ga takva frka hvata od svih žena ili samo od nje? 

   – Pa ne znam… Ima bit da mu nije lako ni sa sestrom. 

   – Sa sestrom? Ne viri valjda i njoj pod suknju? 

   – Ma neeee… Prije će bit da mu njena neskrivena seksualiziranost ide na živce. 

   – A šta bi Tomica htio: da mu je i sestra operirana od spolnosti? 

   – Ne znam šta bi htio, ali vidim da šizi zbog sestrinog ponašanja. Slušaj, molim te, ovu žalopojku: »Stalno si gleda cice. Okupirala je ogledalo. Gazi po trosjedu u martama da vidi te svoje cice. Cicatija je nego što je visokija.« 

   – Tako o rođenoj sestri? I to pred braćom demokršćanima? Pa onda je Jadranka još dobro i prošla. 

   – Koja Jadranka? Nema tu nikakve Jadranke. 

   – Kako nema? Šta su je već izbrisali iz memorije? 

   – Ali ne spominje se nikakva Jadranka. 

   – Pa o kome je Tomica govorio prije nego što je prešao na sestru? 

   – O voditeljici. 

   – O voditeljici koju se ne usudi zamislit golu, pa ju je zbog toga izvrijeđao i šupirao iz stranke. 

   – Iz koje stranke? 

   – Iz Srpske napredne, jebote! Šta se praviš blesav?! Nisi mi valjda čitao pizdarije Tomice Nikolića nego protupizdarije našega Tomice. Ej, zamisli da Karamarko živi u Srbiji, pa da su ga k’o Dačića posjeli pred onu voditeljicu bez gaćica, kako bi nam se tek onda izneredio… 

   – Ti si, trafikant, skroz prolupao! Znaš li ti kakvu bi kolčinu dobio iz lektire? 

   – Iz kakve lektire? 

   – Iz ove za četvrti osnovne, zbog koje su zapjenile katoličke udruge, pa traže hitno izbacivanje knjige iz škola, jer su utripali da se radi o pornografiji. 

   – Pa kad je prije Karamarkov obračun s Kosoricom dospio u lektiru?! I zašto bi Tomičino hrabro odupiranje ženskoj golotinji koja ga izaziva i opsjeda bilo pornografija? 

   – Ma ne radi se o Karamarku nego o izmišljenom liku, o nekom devetogodišnjem Tomici. Radi se o književnosti, a ne o stvarnosti, razumiješ!? 

   – A zašto ti misliš da književnost mora bit cijepljena protiv stvarnosti? 

   – Ma to je napisano još prije… 

   – Kad prije? Pa nije ta priča od jučer! 

   – Daj da se dogovorimo: na koju sad priču misliš? 

   – Pa na ovu po kojoj je ta knjiga mogla bit, a možda i jest, napisana. Ne govori se od jučer da će Tomica izbacit Jadranku zato što je ne može vidit ni u štampi ni na televiziji, a ni uživo. Jedino što nismo znali da je ne može smislit ni golu ni zakaputanu. 

   – Ma na vrh glave si mi se popeo s tom pričom! Ja ti već pola sata govorim o knjizi »Bum Tomica 1«, koju je Silvija Šesto napisala prije puno godina i koja je već sedam godina na popisu neobavezne lektire za četvrti osnovne, a ti me uporno blanjaš s Karamarkom… 

   – Bolje bi bilo da je knjiga o stvarnom Tomici. Onda se katoličke udruge ne bi bunile, nego bi preporučivale da se i na vjeronauku čita dirljiva priča o neiskvarenom Tomici Karamarku koji junački odolijeva seksualnoj napasti i odvažno od sebe goni bludne misli koje mu nameće iskvareno hiperseksualizirano društvo putem medija što su ih okupirali komunisti… 

   – Alo, trafikant, gdje se gasiš!? 

   – A i ona njegova opaska o pedeset godina starijoj voditeljici tada ne bi bila tumačena kao neotesanost jednoga balavca, već kao poziv katoličkoj mladeži da se odupre ocvalim avetima iz kumrovečke škole. 

   – Dok se ti, trafikant, zajebavaš, turbokatolici prijete »temeljitom istragom literature koja se stavlja pred našu djecu«. 

   – Koji turbokatolici? 

   – Ma ovi iz Udruge za promicanje obiteljskih vrijednosti Blaženi Alojzije Stepinac. Ovi što su kao svoj moto uzeli znaš koju Stepinčevu misao? 

   – Koju? 

   – Onu da »Bog ne trpi one koji miruju, a predodređeni su za borbu«. Pazi ti na šta se oni pale: na Boga koji ne trpi ljude što ih je stvorio na svoju sliku i priliku! 

   – Pa nije vrag da te čudi što blaženikovi sljedbenici propovijedaju Stepinčevu teologiju netrpeljivosti?