– Na koju od bruka i sramota misliš? Na ovo što su i biskupi bili primorani zapjevat »Po šumama i vodama naše zemlje ponosne…«? 

  – Čast šumama i vodama, ali valjda se zna ili bi se trebalo znat šta je naše najveće bogatstvo! 

  – Jebiga, ja ne znam. 

  – Kako ne znaš? 

  – Oprosti, nisam čitao Forbes, pa ne znam kako trenutno stojimo po pitanju bogatstava… 

  – Ne tjeraj me, trafikant, da psujem i tebe i Forbes i sve skupa! Ljudi, trafikant, ljudi su naše najveće bogatstvo, a vidi kako se odnosimo prema njima! 

  – Ne moraš galamit. Jasno je i meni da u ovoj zemlji nije baš najljudskije bit čovjek… 

  – Nemoj ti meni sad prodavat taj neki apstraktni humanizam! Da je tebi išta jasno, odmah bi znao na koju bruku i sramotu mislim. I znao bi da ne mislim na ljude generalno, nego na one bez kojih ne bismo bili ovo što jesmo. 

  – Na tate i mame? 

  – Kakav si ti infantil, pa to je za ne vjerovat! Sad mi još samo reci da pojma nemaš o ovoj bruci i sramoti na proslavi obljetnice operacije Maslenica! 

  – Pa zar proslava nije bila veličanstvena i dostojanstvena? Vidio sam na telki ovacije generalu Gotovini… 

  – A na to ti misliš… Vidim da se digla frka po novinama, ali vidim i da krivica nije na organizatorima… 

  – Nego na kome? Na Markaču možda? Šta je trebao: sam sebi poslat pozivnicu? 

  – Ali kažu da su mu poslali tri pozivnice, s tri različite adrese. 

  – Ma tko to kaže? 

  – Zadarski župan Stipe Zrilić. Kaže da su pozivi Markaču upućeni iz Zadarske županije, iz Općine Posedarje i iz Udruge specijalne policije. 

  – A kako ih onda nije primio? 

  – Nemam pojma, ali vidim da je dobro prošao. 

  – Kako to misliš? 

  – Pa vidiš šta se događa u ovoj zemlji ako se ne odazoveš na pozive za koje nema dokaza da si ih primio?! 

  – Šta se događa? 

  – Strpaju te u Remetinec k’o Jasnu Babić. Ako je to moguće, zašto bi bilo nemoguće i to da… 

  – To je samo u tvojoj bolesnoj mašti moguće da Markača, nakon svega što je proživio, ponovo zatvore. 

  – Nisam mislio da ga zatvore, nego da pošalju policiju da ga privede na proslavu, budući da se nije odazvao na tri poziva. 

  – Daj, ne lupetaj! Kako uopće možeš uspoređivat ta dva slučaja?! 

  – A šta ti misliš: da se Markač borio za zemlju u kojoj će zatvarat novinare zbog nepojavljivanja na sudu? 

  – On se borio za zemlju u kojoj će zakon vrijedit za sve, pa tako i za novinare. 

  – Koji zakon? Zakon sile? 

  – Zakon pravne države. Ministar pravosuđa Orsat Miljenić tvrdi da u slučaju Jasne Babić nije napravljen nikakav presedan i ništa što bi bilo protuzakonito. 

  – A po tebi je zakonito da Jasnu Babić strpaju u Remetinec kako bi osigurali njezino prisustvo na ročištu čiji točan datum još nije bio određen? 

  – Pa zar ročište nije zakazano za ponedjeljak? 

  – A zar je to Jasna Babić trebala doznat u Remetincu? 

  – Nego gdje: na sudu, kad je policija privede na ročište? 

  – Pa takva je uobičajena praksa. Događalo se da novinare policija dovede na sud, ali još nisam čuo da je netko zbog nepojavljivanja na sudu, i to još zbog privatne tužbe za uvredu i klevetu, odveden u pritvor s mogućnošću da tamo bude zadržan 30 dana. Prema tome: o čemu govori Orsat Miljenić kad kaže kako je uvjeren da se u slučaju Jasne Babić ne radi o presedanu? 

  – Jebote, trafikant, koji si ti naivac… Je li ti stvarno misliš da ministar pravosuđa ne zna šta govori? Ili možda misliš da nije upućen u Kazneni zakon? 

  – Ma kakve to veze ima sa zakonom? 

  – Ima, trafikant, ima itekakve veze. Ako novinarima nije jasno da će se, zbog novih odredbi Kaznenoga zakona, puno češće nego do sada povlačit po sudovima, da će zbog kaznenog djela javnog sramoćenja časnih osoba poput Dikana Radeljaka i njemu sličnih agilnih tužitelja bivat drastično kažnjavani, a po potrebi i pritvarani, budi siguran da je to jasno ministru pravosuđa. Jasno je to i Radeljaku i ostalim uglednicima o kojima se novinari još usuđuju pisat. Svima je to jasno, moj trafikant, osim novinarima. 

  – Kako ti znaš šta novinarima nije jasno? 

  – Pa da im je išta jasno, onda bi zbog takvog zakona, koji omogućava takvu kriminalizaciju njihove profesije i koji guši slobodu javne riječi, odavno digli ozbiljnu pobunu. Ne bi čekali da im Orsat Miljenić pruži priliku za popravni. 

  – Kakvu je on priliku pružio novinarima? 

  – Zatvarajući Jasnu Babić, otvorio je – makar i ne htijući – pitanje slobode govora u budućoj članici Europske unije, i time indirektno sugerirao našim novinarima da napokon ustanu protiv takvog zakona. Ili da čekaju da umjesto njih ustane netko iz Bruxellesa.