Ponavlja Damir Polančec u Nacionalu svoju prošloljetnu filozofsku doskočicu »Istina je voda duboka i u ja se u njoj ne mogu utopiti.« I poručuje kako će se umjesto njega »utopiti svi oni koji danas šute i nemaju minimalne političke, moralne i ljudske hrabrosti da javno kažu da smo zajednički donosili političke odluke na osnovu argumenata koje smo imali«.

  Iz opsežnog se intervjua ne vidi je li mudrijaš iz Đelekovca u međuvremenu razmišljao o istinskim dubinama te svoje vode duboke i je li razbijao glavu time što bi u njegovom slučaju mogla značiti ona davna misao Heraklita Mračnog da »voda živi od smrti zemlje, a zemlja od smrti vode«. Razumljivo je ako se filozof izbačen iz HDZ-a nije bavio domišljajima filozofa iz Efeza, budući da mu se nakupilo dosta vlastitoga jada kojim se morao pozabaviti.

  Umjesto da zaroni u vodu duboku, Polančec je silom prilika pustio da mu misli plutaju plićacima javnih sanitarnih čvorova, gdje su ga kao u mimohodu spopadali nekadašnji stranački drugari. »Mnogi su viđeniji HDZ-ovci kada bi me sreli u gradu ili restoranu čekali priliku da idem u WC pa bi trčali za mnom da mi stisnu ruku ili me potapšu po ramenu, ali si nisu dopuštali da ih netko u javnosti vidi sa mnom jer bi to štetilo njihovim političkim karijerama. Da tri života živim i da tri puta proživim ovo iskustvo, tu razinu ljudske prizemnosti nikada neću moći shvatiti i prihvatiti«, tumači nam nekadašnji vicepremijer razloge poraza svoga filozofskog uma i nuždu pristajanja na prizemno umovanje.

  Jer kako da čovjek išta domisli o istini kao vodi dubokoj kad mu svaki intelektualni napor bude naprasno prekinut tapšanjem po ramenu?! I kada, dočim se prihvati dubokoumnog puštanja vode, biva primoran spustiti svoj filozofski diskurs na banalnu razinu:

  – Šta me lupaš, Andrija, jebote… Vidi, zbog tebe sam popišao nogavicu.

  – Oprosti… Ma nema veze, osušit će se… Samo sam htio da znaš da sam uz tebe i sada kad ti je najteže.

  – Vidim da si sada uz mene. Pa kad si uz mene, onda pišaj i pusti me da pišam.

  – Ma ne piša mi se uopće… Znaš, pratim te već dva sata po gradu i čekam kad ćeš morati u zahod.

  – Pa zašto mi nisi prišao na ulici?

  – Znaš kako je… Dugo se nismo vidjeli, pa mi je malo neugodno… Ovdje je ipak diskretnije, intimnije… Da budem iskren, ne znam ni što bih te pitao da te sretnem na ulici…

  – Pa možeš me pitat kad ću u zahod.

  – Pusti sad to… Hajde, drž’ se, evo ruka!

  – Ne mogu pustit, šta ti je… Vidiš da su mi ruke zauzete… E, jebiga, evo opet…

  Osjeti se čovjek popišano svaki put kad ga tako iznebuha potapša prijateljska ruka, pa nije ni čudo što se ljutne na »kolektivnu amneziju« svojih nekadašnjih stranačkih ortaka iz HDZ-a kojima je, kaže, »njihova politička karijera i vlastita guzica važnija od bilo čega drugoga«. Pa i od njegove nogavice.

  Ali kad ostane sam sa svojim mislima, Polančec ipak pronađe razumijevanje za one koji su ga napustili. I onda pere ruke, i svoje i njihove, izjavljujući kako »u ovom trenutku u Hrvatskoj na vlasti nije HDZ«, jer »represivni aparat ima više moći od izvršne vlasti«. I na novinarsko potpitanje »Bajić i Karamarko vode državu?« odgovara: »Bio sam dovoljno jasan.«

Jasan k’o voda duboka, puštena iz vodokotlića.