Na pustom trgu s vanjske strane navučenih zavjesa upalile su se ulične lampe. Sjene u uredu naglo su se skratile. Sjedila je u polumraku i usplahireno gnječila naslon kožne fotelje, promatrajući predmete čiji je razmještaj bio tako utješno prisan, umirujuće poznat: na zidu ponad komode uokvirena Lovrina slika, iz vremena dok još nije pustio kosu, glatka ploha ovalnog stola održavana laštilom marke Mister Musculo, uz tintarnicu svečano položeno naliv pero kojim je prošlog tjedna uvela svoj narod u obećanu zemlju… 

    – Baš kao Mojsije, šapnula je Jadranka Kosor, onako za sebe. Uistinu, biblijske metafore koje su je spopadale u ovo predbožićno vrijeme sablasno su pratile razvoj nedavnih događaja u njezinu životu: kao Mojsije je, takorekuć, razmaknula more da uđu u Uniju – a kako su joj vratili? Zanijekali su je, izdali je na izborima… farizeji! 

    Stresla se kad je opet zadrndao telefon. Sklopila je oči i pričekala da prestane zvoniti. Nekoliko trenutaka kasnije, netko je pokucao na vrata. Plitko dišući, širom otvorenih očiju, gledala je pravo u tešku secesijsku komodu koju je nagurala na vrata. Netko je uhvatio kvaku i nekoliko puta je žustro prodrmao. 

    – Gospođo Kosor?, začula je izvana kontrolirano miran muški glas. Zvučao je kao jedan od onih specijalaca koji u filmovima pregovaraju s kriminalcima u talačkim krizama. – Znamo da ste unutra. Morat ćete izaći, prije ili kasnije. Pomoći ćemo vam s odnošenjem stvari, evo tu su i prazne kutije u koje možete spremiti dokumente, uspomene… 

    – Odlazite!, presjekla ga je promuklim, trpkim glasom koji je iz nje izašao mimo njezine volje. – Odlazite odavde! 

    Kroz zatvorena je vrata čula zvuk guranja nekakvih kutija i dubok uzdah onog pregovarača. 

    – Još uvijek se ne da van, prigušeno je obavijestio nekoga tko ga je u taj čas nazvao na mobitel. 

    Je li to bio glas Zorana Milanovića, pitala se Jadranka, plitko dišući. 

    – Neću izaći, neću baš za inat njemu, pomislila je. – Ne mogu zamisliti da svojim laktovima dodiruje ovaj moj stol, da nakon višesatnog rada skida cipele i umorne tabane protrljava o ovaj fini tepih. 

    – Gospođo Kosor – opet se začuo glas. Izađite, čujemo vas da ste unutra. Nemojte nam praviti probleme, budite dostojanstveni poput Luke Bebića. 

    – Neću! – kriknula je iz sobe – Neću! Ostat ću tu najranije do Božića. 

    – Pa, što ćete jesti? 

    – Čobanković će mi donosit hranu. Je li mi se to ti obraćaš, Zoki? – ovo zadnje izgovorila je mačističkim, posprdnim tonom. 

    – Obraća vam se Zoran Milanović, novoimenovani premijer Hrvatske. Mandatar! 

    – Neću izaći. – Bacila je pepeljaru u vrata. 

    – Ako izađete na lijep način, iznijet ću vam jedan kompromisan prijedlog koji bi vam se mogao svidjeti. 

    – Reci mi ga ovako kroz zatvorena vrata. Ako mi se svidi, izlazim. 

    – Puštat ću vas jednom tjedno da dva sata sjedite u ovom uredu, bez da vas itko ometa. Kosor je bacila stolac u vrata. Milanović je ustuknuo na hodniku. 

    – Neću izaći! Proslavit ću ovdje i Božić. Možda i pravoslavni! Evo, imam po džepovima nekoliko sjemenki, zasadit ću u šalici za kavu i adventsko žito! 

    – Dobro, kad nećete mirnim putem, imat ćete posla sa policijom! 

    – Ma, nosi se, gibaj mali, ovo je moja gajba! 

    – Istjerat ćemo te… ptičice. 

    Nakon toga je u hodniku pred premijerkinim uredom ponovo zavladao mir.    

   Štogod za pod zub

    Otkucala je ponoć kad je premijerka osjetila glad. U uredu nije bilo ničega za jesti, otkako je krenula na EU dijetu, ispraznila je iz ladica sve zalihe slatkiša. 

    – Čobanković!…, prošaptala je za sebe, sjetivši se ureda u kojemu bi se sigurno dalo naći štogod za pod zub. 

    Jadranka je nogom gurnula Milanovićevog zekana i otišla dalje do Čobankovićeva ureda. Zaprepastila se kad je otvorila vrata i vidjela da je prazan. 

    – Izdali me prijatelji, izdao me brat… – zavapila je, shvativši da je Čobanković dragovoljno pripremio teren za dolazak mrskog nasljednika. Otvorila je i ladicu njegova pisaćeg stola: ni traga slatkišima koje je ondje držao. Provjerila je i urede ostalih ministara. Svi su bili prazni. 

    Želudac joj je krulio. 

    – Izgubila sve sam bitke, al još vodim rat!, protisnula je kroz stisnute usne dok je zaključavala vrata. Ponovo ih je zabarikadirala glomaznom komodom.      

Neće odustati

    Zaspala je gladna u naslonjaču. Ujutro, iz klaustrofobičnog sna u kojemu je bila zatvorena u vonjavu kutiju sa divovskom, predimenzioniranom barbikom koja je imala gotovo isto lice kao Milanka Opačić, prenula ju je zvonjava telefona. Darko Milinović, pisalo je na ekranu. 

    – Alou, Jadranka, jez ti još tamo u kancelariji? Nemoj mi reć das tamo i krmila – brižno će ministar zdravstva. 

    – Nisam mogla ni slutiti da će me sve ovo ovako pogoditi. Pa ovo je kao neka mala smrt… – otvorila se Jadranka, kao da je samo čekala priliku da s osobom od povjerenja podijeli svoju bol. – Kad je Ivo izjavio da daje ostavku na mjesto premijera nisam skoro pa ništa osjećala, a sad… kao da mi neko teglom cvijeća pritišće sljepoočnice, tako boli. 

    – Oujme! Nijezam znao da je tulko strašno. Mislijo sam daš ti to lašnje podnit. A ti se, jadna, uglavila u tu rupetinu ki strizibuba u ovčje prkno, rekao je Milinović. 

    – Neću odustati!, rekla je premijerka čvrstim glasom, kao da samu sebe pokušava uvjeriti u to. 

    – A štaš sad, moja Jadre. Izgubili smo, šuga jin ćaću izila, našin biračiman. Nema nan druge nego isprtit vanka, pustit crvenima teren. Ma ijonako će se međusobon poklat dočin zasidnu na vlast, al ne vidiš da su se već počeli čepušat. Eto nas jopet nazad za četri godine, slušaj šta ti govorin!, tješio ju je Milinović. 

    Premijerka ga je šutke slušala. 

    – Ajdek, doću ja po te tamo prid kancelariju, čekaj i ne mrdaj – rekao joj je i prekinuo poziv. 

    – Neću odustati, ponovila je Jadranka uprazno, kao da time želi ucijepiti sebi odlučnost koja ju je pomalo već napuštala.      

Malo za jizist

    Milinović je zakoračio u hodnik pred Jadrankinom sobom noseći umašćenu kutiju punu suhomesnatih proizvoda; sadržajem kutije dominiralo je poduže crijevo krvavice, koje se klatilo izvan kutije kao neki od scenskih rekvizita riječke glazbene skupine LET 3. 

    – Dočim se najede mesine, Jadranka će biti ponovo ona stara, govorio je u sebi Milinović. – Nevoljna, čitavu je kampanju izdurala na štapićima i mineralnoj… Mesa bi pokusala samo u onim đevrecima s kojima su nas dočekivale starješine vukojebina u koje smo litos zalazili. Izbaciš malo iz prehrane mesinu i odmah ti se smanta u glavi… Sad ću ja Jadranku podić iz mrtvih, ne zovu me uzalud Doktor Milinović! Pred vratima ureda dočekalo ga je iznenađenje: tamo sa sličnom takvom kutijom stajao novoizabrani premijer Zoran Milanović. 

    – Eh, da još naleti i Čobanković s kutijom, evo nas pravo ko tri kraljadošli s darovima Jadranki u pohode – zapodjene Milinović. 

    – Ne priznajem ja nikakve kraljeve, to je ropotarnica povijesti – odsječe Milanović. – I nisam ja došao u nikakve pohode, došao sam u svoj ured… Ne nosim nikome nikakve darove, to su moje osobne stvari kojima želim oplemeniti ured. Milinović posprdno odmjeri onog velikog zeca preko kojeg je sinoć premijerka zamalo pala. 

    – A muke ti, vidi zekana koliki je. Šteta što je plišani. Takvog u gulašu ne moš skuvat. 

    – To je Toby – svisoka će Milanović. – Jedan od mojih prvih trofeja. Dobio sam ga kao nagradu kad sam kao vrlo mladi diplomat uspješno riješio jedan slučaj talačke krize u Kazahstanu. 

    – Ma, nemoj reći, je li bilo pucnjave… – zainteresirano će Milinović. 

    – Ne mogu o tome ništa govoriti, tamo smo svi mi položili zakletvu na šutnju. Mogu vam jedino reći da mi se tečaj pregovaranja s otmičarima i samoubojicama višestruko isplatio, ta znanja svakodnevno primjenjujem u ophođenju s Radimirom Čačićem. Što mislite, zašto nas taj kratkofitiljni luđak još nije sve pobio?, znakovito namigne Zoki. 

    Iz premijerkinog ureda nešto je snažno lupnulo o unutrašnju stranu vrata. 

    – Jadre, jez dobro? – uplašeno će Milinović. – Evo, donijo sam ti malo za jizist, otvori da ti doturim. 

    – Nikad! – začulo se iznutra. – Ja sam sajber premijerka tehničke vlade, vladat ćemo najsuvremenijom tehnologijom, svakom istinskom Hrvatu ugradit ćemo mikročip… 

    – Opet ona s tom svojom tehničkom vladom… – Raširio je Milinović oči prema Milanoviću. – Da mi je uhvatit tog koji joj je napunio glavu s tom tehnikom… To je sigurno onaj bivši ministar Primorac, on i njegova forenzika… 

    – Dopustite meni da pokušam pregovarati s njom. Dosta prakse u tome stekao sam i u tinedžerskim danima kad se moj brat zaključavao u zahod… Ja sam bio jedini koji ga je uspijevao namamiti da izađe – Milanović će. 

    Milinović se sumnjičavo namršti pa opet pogleda onog zekana. 

    – Ajde more. Deder provaj ovo riješit bez nepotrebnog skandala. Ako uspiješ, tebi iđe pola ovoga, reče Milanović i prstom zanjiše divovsku krvavicu koja je visjela iz kutije.      

Robot-usisavač

    Milanović se ushodao po hodniku. 

    – Nazvat ću Krešimira Miška, objavio je. Idućih nekoliko minuta Milinović je promatrao novog premijera kako šapće nešto u mobitel. Uskoro se Mišak pojavio u hodniku vladinog ureda. Sa sobom je nosio nekakvu napravu koja je Milinoviću ličila na robot-usisavač koji su u zadnje vrijeme agresivno reklamirali na TV-u. 

    – Jel to, rođeni, pravi robot? – upitao je Miška. 

    – Je. – odvratio je ovaj pa instalirao robota pred vrata premijerkinog ureda. Stisnuo je veliki plavi gumb na njemu. Robot je progovorio: 

    – Gospođo premijerko — ja sam premijer svjetske — tehničke vlade – -Tehno Ziro. Došao sam vas imenovati — za premijerku Tehničke vlade Hrvatske. Molim vas — izađite — da izvršimo — primopredaju — ovlasti. Ubrzo se začulo guranje nečeg teškog iza vrata, pa škljocaji brave. 

    Jadranka je izašla iz ureda, popravila frizuru, naškubila usne i svečano stala pred Miškovog robota. 

    – Moramo odmah sazvati hitan sastanak nove tehničke vlade!, uzbuđeno je rekla Milinoviću koji je, zapanjen učinkovitošću pregovaračkih metoda novog premijera, zadovoljno primijetio da je njegova Jadra opet ona stara: žustra i odlučna, nesalomljiva, moralna pobjednica, sposobna da napravi čuda na čelu svake vlade. Pa i tehničke.