Lipo je kad judi vodu računa o tebi. Zvoni mi na vrata oni momak od DHL-a i daje veliku kartonsku omotnicu. Otvorin je, a unutra kuverta s grbon Republike Hrvatske. Odma san reka: “Ovo me Mesić zove na novogodišnje druženje s novinarima.” Tek kad san je otvorija, svatija san koliko san blesav. Nije Mesić, nego Josipović. I ne zove me na novogodišnje druženje, nego na prijem u čast srpskoga predsjednika Tadića. I baš tako piše – prijem. Fala ti bože da se prestalo s proseravanjen s prijamima. Neki degenerik se siti prominit rič koju smo 50 godin koristili i onda te siluje u mozak. Ne znan na ča se više ježin: na tijek, prijam ili zahladnjenje. Tijekom zahladnjenja prijama djelatnik se posra na brzoglas.
Gledan ja tu pozivnicu i cili blistan. Vidiš ti kako me se moj predsjednik sitija. Zna on ko drži do braće Srba. Kad su svi dobivali vize na tri dana, meni je srpski ambasador u Zagrebu Simurdić da vizu na šest miseci. Zna je on da mu od mene ne priti nikakva opasnost. Ja bi iša u Beograd i zaronija bi u mladost. Družija san se s mojin drugarima iz vojničkih dana, Miganon, Savon i Planinkon, javija bi se mome drugu iz Carine Ševi Sretku, prijatejima iz ditinjstva Zoranu i Zdravku Bogdaniću, koji su svoju splitsku adresu zaminili beogradskon. A nikad ne bi priskočija ni moga druga likara Bokuna koji bi mi kirurški precizno objasnija političko stanje u Srbiji. A nije se triba puno mučit. Moga je samo reć: “Ovde ti je ka i u Hrvatsku, samo s pet godin zakašnjenja.” Je, Hrvatska i Srbija u svemu se pratu. Nezaposlenost, kriminal, politička korupcija, pad standarda, medijsko žutilo i ultranacionalizam. S tin da su oni svoga vrhovnoga četnika ozakonili i kunu se u njega, a mi smo se svoga glavnoga ustaše službeno odrekli, i umisto da se u njega kunemo, mi koristimo njegovu kunu. A kad san po Srbiji, onda guštan u društvu braće Srba, a od četnika bižin ka od kuge. Zato mi je najsimpatičnija ona beštimja: “Četniče, jeben ti mater ustašku!”
Eto, kako je mome predsjedniku Josipoviću poznat ti moj pravilni stav na bazi bratstva i jedinstva, to je on tija uveličat to druženje u Muzeju za umjetnost i obrt u Zagrebu, Trg maršala Tita 10, pa je pozva i mene. Je, od gušta bi bija iša na ti susret, i onda bi sta isprid Tadića i reka bi mu: “Kume, svaka ti čast ča si bija u Vukovar i izvinija se za cili oni barbarizam, ali vajalo bi s riči preć i na djela. Važne su riči, ali počni više hapsit te zločince.” Tadić ne bi ništa reka, samo bi se samilosno nasmiješija i pomislija – a vidi ove budale. Znan ja, Tadiću moj, da ti ne smiš činit nagle trzaje, da te tvoja opozicija ne đinđićira, ali moga bi poslušat Desanku Maksimović pri nego je rebambila, pa da od sebe makar samo nagovještaj daš.
E, ja san idealista, i niko sritniji od mene da Hrvatska i Srbija uspostavu ljudske odnose, ali već nas je povijest poučila da su oni ka ča san ja, već odavno debelo poraženi. Tribalo je dobro svadit i nahuškat jedne na druge, pizdit narodu o banu Jelačiću i vojvodi Stepi, i dok se raja klala, sve privatizirat i pokrest. Pa kad se raja malo osvisti i stane pitat za opljačkane miljune, e onda se umisto preciznog odgovora počne govorit o klanju nevine srpske nejači i izvađenin očima hrvatske dičice. Baš kad san počeja čistit veštit i glancat postole, zagleda san se u pozivnicu i kalendar, i vidija da su mi se poklopili datumi. Druženje je u četvrtak 25. 11. u 21 sat, a meni je pozivnica uručena u četvrtak 25. 11. u 12 sati. Ma, moga san se ja uputit iz Splita i prispit na vrime, ali mi je bilo neugodno prsimice upadat u Muzej za umjetnost i obrt. Da je samo obrt, još, još, ali umjetnost bi popizdila kad bi me vidila onako zapuvanoga. Odma san zva protokol Pantovčaka i priporučija se za drugi put kad Tadić dođe u Hrvatsku. Jedna mala mi je rekla: “Ne brinite, vodit ćemo računa”, a ja san joj reka: “Nemoj zajebat!”
Jeftina usluga
Evo već 35 godin uplaćujen za zdravstvo, a kako san uvik ima dobru plaću, to san i za zdravstvo izdvaja lipe šolde. E, ma me isto rebnilo. Rebro mi je diglo tri iljade, a Križine dvi i četristo. I tamo i vamo san leža deset dan, s tin da su mi na Rebro utirali i dva stenta. I onda mi je dalo mislit. Spasili su mi život za šesto kun. A to je razlika između ležanja na Rebro i Križine. Ako su svi ostali troškovi isti, ispada da ona dva stenta dođu šesto kun. Ajde recite, ima li igdi na svitu jeftinijega spašavanja života? Da me infarkt puka u Ameriku, mora bi prodat… Ma ča ću prodat kad ničega neman! Stan je na ženu, vikendica na punicu, a auto je na Milu. Blažena Hrvatska! Skupu te s teniskoga terena, utiraju u auto Prve pomoći, dovedu te na Rebro, ugradu ti stentove i spasu ti život. A da san ima dopunsko, sve bi mi bilo mukte. Zato san odma posli infarkta otvorija dopunsko. Pri par dan san dobija karticu, iša na poštu i platija 1560 kuna. Pljesnija san rukama i reka: “Sad mi je sve mukte.” Jučer san iša po dvi kutije aspirina, kutiju omacora i kutiju kogrela. Kad mi je ona u apoteku rekla: “To vam je sve skupa 110 kuna”, deboto san je zadavija. Je, ne plaća se participacija, ali vaja platit dil vridnosti lijeka. Ajde, ja to mogu podnit, ali kako ćedu bidni penzioneri? Trošit ćedu manje na spizu, pa će bit elegantni i zdravi, i doživit ćedu sto godin. Tako će nan njiove penzije doć glave. Živilo besplatno zdravstvo!
Dobrovoljna kamata
Evo je zatvorilo četri čovika iz Makarske, jer da su kamatarili bidne ljude, i da su se ovi, nemajući izlaza, na kraju ubili. Znan da je kamatarenje nezakonito, ali i igrat na karte za pineze je nezakonito. Pa se isto igra po kućama za velike šolde, i nikad nema barufe. Izgubija si, plati! I ča oćedu ovi ča su se išli zaduživat? Znali su kolika je kamata, znali su da će za dvadeset iljad euri u roku od par miseci morat platit četrdeset. I ča su sad ovi Makarani krivi? Jesu li oni dotičnome došli pištoljen i rekli: “Moraš uzest kredit.” Sve je bilo na dobrovoljnoj osnovi između punoljetnih osoba. Zato, pustite ljude na miru. Ne triba se ni zakona držat ka pijan plota.
Provokativna čestitka
Bilo je prošli prvidan dosta prigodnih čestitki. Ma di su samo mene našli?! Ča ga ja jeman s Jugoslavijon i Danon Republike? Te čestitan ti Dan Republike, te živija drug Tito, te živilo bratstvo-jedinstvo. Lud svit. Ali san in svima začepija usta s porukon: “Više vridi jedno jajce nego svih ovih šest kuraca!” Nisu se više javili. Govna jugonostalgičarska, mene su se uvatili. Ma, jesu li oni svjesni da se sve poruke čitaju, da se činu transkripti i da ćemo svi svršit na listu. Oni bi tili da se ja gren blamirat zbog nekih davno potrošenih sentimenata. Na baki!
