Davno sam naučio na Bliskom istoku i povodom tih prostora  da naprosto ne postoje tri, ne znam ti kako nepovezane činjenice koje se, kad – tad, neće  sresti na istom putu. Nije to baš neka mudrost  proistekla od njih tamo, beskrajno  različitih  u onome što mi odavde vidimo kao isto. Istina je u tome što su zapadni interesi u vezi s njima vjekovima toliko slični da se nikada ne mogu trajno razići. 

Eto to mi je padalo na pamet izdvajajući minulih dana iz poplave informacija odavde, s naših strana »o njima«, one za koje mi se činilo da imaju smisla. Da objavljivanje većine njih ima razloga,  jasno mi je. Tako sam nabasao na tri storije iz Sirije i povodom Sirije, odvojene na  prvi pogled, posebno što se mjesta zbivanja tiče. Kada se stvar osmotri samo malo pažljivije, iz ptičje perspektive koja nam, ovdje, odavno nije svojstvena, eto susreta na onom istom putu malo dalje koji u početku izgleda nepostojeći.  

Prvo je 15. januara došla priča iz New Yorka, sa sastanka Vijeća sigurnosti UN-a. Tamo je, kažu izvještaji odande, na inicijativu prije svega Velike Britanije i Francuske, prezentiran takozvani fallow-up  »humanitarne situacije u Madayi«, u Siriji, povodom navale informacija o izgladnjivanju  okupiranih stanovnika, radi ratnih ciljeva. Civile, žene, djecu, starce, ubijaju glađu »sve sirijske strane, a posebno sirijska vlada…«, kaže gospođa Kyng-wha Kang, pomoćnik Generalnog sekretara UN za humanitarne poslove. »Članice Vijeća sigurnosti izrazile su zgražanje…«, plastično sugerira izvještaj. Kako i ne bi.

Nakon toga sam, tragom indicija, iz meni poznatih i pouzdanih izvora iz Sirije,  i iz Madaye, pronašao na internetu dokument o čistim  medijskim  falsifikatima  na sve strane  objavljenih slika koje »pokazuju«  djevojčicu  što ovih dana tamo umire od gladi. I onda njenu sliku žive i zdrave, oporavljene nakon neke bolesti prije nekoliko godina. Živi u Libanonu, sretna i nasmijana. Isti je slučaj i s muškarcem srednjih godina, a na medijskim  slikama živi leš. Ne zna se gdje je danas, ali se zna da mu je slika  u ove svrhe skinuta s Facebooka – 2009. godine ! Čak i mnogo prije nego što je saudijski list iz Londona »Al Arabya« objavio iz »Sirije« potresnu fotografiju oca koji plače nad mrtvim djetetom. Desetak dana kasnije dokazano je i pokazano da je fotografija snimljena u Bagdadu 2003. godine.  Više je svjedočenja ljudi iz Madaye danas snimljeno o svemu  ovome, ali ni jednog tog snimka  nema u zapadnim medijima. Šta mogu kad nisu tamo.

Treća  priča potiče inicijalno iz teksta  u »The Washington Postu« od prije neki dan, a tema je potom varirana više puta na raznim zapadnim portalima. Poruka je »uznemirujuća«: iznenadne vojne pobjede sirijske vojske uz pomoć ruske avijacije i njihovih saveznika, a protiv »revolucionara« i »umjerene opozicije« čine veoma upitnim, ako ne i nemogućim predstojeće  pregovore o miru u Siriji.  Hoće se kazati, oni neće pregovore, već hoće da pobijede! Onoliko nevjerovatno koliko su to bili lani  ikakvi pregovori s poraženim Asadom koji mora da ode, a njegova vojska da se rasformira.

Keks od 15 dolara

Teško je i ovim povodom ne sjetiti se  Roberta Fiska, legende britanskog »The Independenta«, jednog od najvećih  novinara što se decenijama  bave Bliskim istokom i to uglavnom odande.  Davno je još shvatio zašto je istinsko  novinarstvo, zapravo, propalo: s liste pet udžbeničkih  pitanja na koja svaka vijest mora odgovoriti – ko, šta,  kada,  gdje i zašto, eliminisano je možda najvažnije, »zašto?« Za  šankom mitskog  »novinarskog« hotela  Commodore u ratnom Bejrutu,  s početka osamdesetih, objašnjavao  je Fisk  zbog čega je to »zašto« nestalo: da bi se znalo o čemu se radi moraju  se  jasno objasniti uzroci, razlozi, pozadina svega što se dešava, a to je postajalo  sve manje poželjno.  Moralo se znati sve bitno o povijesti, tradiciji i mentalitetu  prostora o kojem je riječ. Takvih je novinara sve manje. Konačno, i zato što za temeljna  objašnjenja, tzv. savremeno novinarstvo, nema više interesa. Nije mu to cilj. Novinarstvo je još tada počinjalo da služi drugim zadaćama – prvenstveno da bi se nekoga ili nešto srušilo, ili  bez osnova promoviralo, uzdiglo, da bi se neko poslušao bez pogovora, i da bi se na nečemu zaradilo. Vremena su već poodavno takva da se najbolje zarađuje na tuđoj muci i krvi. Novinarstvo i marketing u ovoj nekada časnoj profesiji vole tragedije.  A politika kao sluga biznisa voli haos i razaranja. 

Kako onda sve ovo izgleda u one gornje tri priče. Prvo, najviše od onoga što se saopštava kao nepobitni fakat o Siriji,  prodato je svijetu  na način da je pitanje »zašto« postalo višak. A nema se ni vremena za to. Ostaje samo medijska interpretacija unaprijed očekivana u ovisnosti od toga u čijem je vlasništvu. Vlasnički titular interpretacije  određuje  šta se to dešava, ko iza svega stoji, s kakvim inicijalnim povodima i ciljem. Pita li iko da li su slike koje gledamo istinite ili podmetnute, ima li u ovoj ili onoj »informaciji« logike ili ne, šta se hoće sakriti, o čemu to govore u Savjetu sigurnosti UN i ko kako govori… Teško.

Zašto vijest o šest ubijenih civila na jednom mjestu opsjeda medijski prostor danima, a tri stotine masakriranih i četiri stotine otetih civila, tu blizu, događaj je koji tek proleti kroz eter. Kome je čudno što je Madaya u kojoj džihadisti drže civile kao  živi štit  postala odjednom centar svijeta i dokaz svega najgoreg protiv Asada, a Fu’ah i Kafriya pod opsadom ISIL-a nisu. Za keks u Madayi je dovoljno objaviti  »da se prodaje za 15 dolara«, reklo bi se potpuno neidentificirano, a onda se ta odvratna prodaja  umirućima odmah knjiži »na sve podjednako, a naročito na Asada« čijih vojnika unutar Madaye  gdje »se prodaje« nema. Ima zato tamo notorni  kriminalac i diler  droge Aflak Imad  koji je »postigao dogovor«, a  zapravo ucijenio  humanitarce  iz svijeta  tako da za jedan paket gladnima,  tri paketa iz konvoja ide u njegovo skladište. Izvjestiteljica  o svemu u zgroženom Vijeću  sigurnosti  »ne zna« da su iza tog Aflaka i sličnih  krvoloci Ahrar al-Shama i Al Nusra Fronta. Oni što bi  da budu pregovarači na konferenciji u Ženevi u ime  »revolucionara« i »umjerene opozicije«.  U UN kažu, Asad je kriv jer »njegova vlada mora da brani civile«.

Bez sanjanog kolača