Minulih dana na nekoliko mjesta pročitao sam tekst s potpisom Radija Slobodna Evropa, pod naslovom »Islamska država pred porazom, mir u Siriji daleko«. Jedan je od čestih, sporadičnih, koji nas vraćaju već odavno rutinskoj pa mnogima i »dosadnoj« priči spram novih, medijski atraktivno krvavijih od one osam godina duge drame. I onda iznenađenje kako je onaj ISIL žilaviji nego što se mislili pa traje li traje, kako se tim njihovim zlim ženama i sutra još goroj djeci ne smije dozvoliti izlazak iz nekih kampova, kako se Zapad ustvari preračunao itd. O stvarnim posljedicama svega, ništa.

Pomenuti tekst o Siriji uglavnom je kompilacija procjena, mišljenja i iznenađenja u »svjetskim medijima«, zapravo poznatim listovima sa Zapada, kojima se, je li, mora vjerovati. Pa i kada su bezmalo iznenađeni svim tim što se to tamo dešava i kako se uopšte desilo.

Sirija je ovdje samo jedna od priča u ogromnoj svjetskoj realnosti otimačine kroz »geostrategiju« energije, prostora i podivljalih biznisa kroz nove i nove ratove. I uz manipulacije istinama o sva tri fenomena. Oprani um unaprijed mora (ne)znati ono što mu je zadatak. Oni koji se ne uklope mogu samo ispotiha, u samoći, da se upitaju da li su ludi misleći drugačije od ostalih. A nisu.

Uvod pomenutog teksta u skladu je s kobajagi tolerancijom u razumijevanja realnosti: »Uprkos poteškoćama, Islamska država (ISIL) je blizu poraza u Siriji, s njenim kalifatom pred skorim nestankom, ali se postavlja pitanje odgovornosti Zapada u razvoju te terorističke organizacije, da li je njenu krvavu ideologiju uopšte moguće uništiti u potpunosti i da li eventualni njen kraj znači i mir u Siriji, pišu svjetski mediji.«

Dirljivo je »postavljanje pitanja odgovornosti Zapada u razvoju ISIL-a«. Čudan je, međutim, pojam »razvoja ISIL-a«, umjesto odgovornosti za ciljani nastanak tog monstruma. Organizirani »razvoj« je došao kada je već sve »s proljećem« razorno propupalo. Recimo, na sastanku šefova diplomacija tzv. »Prijatelja Sirije« u Kataru, juna 2013. Bili su tamo i iz Washingtona, Pariza, Londona, Berlina, Rijada, Ankare…, a zaključak im je jednoglasan: Pružiti svu vojnu i drugu pomoć »pobunjenicima« što su tada već daleko od »inicijalno nezadovoljnih režimom«.

Ide se dalje tezom da su »invazija i okupacija katapultirali na vlast šiite koji u Iraku još uvijek sprovode sektaško krvoproliće…« Treba li reći da danas u Iraku ne stoluje Americi bespogovorno odana ekipa, ma koliko je oni tamo namještali. Pa su frustrirani sektaštvom. U nastavku »analize« i niza amnestija za izvođače tamošnjih radova, »Sirija se pretvorila u kopiju Afganistana i Iraka a Obama je time bio zabrinut«, pa su »u smrtonosnom koktelu avanturizma i oklijevanja, SAD i Evropa navijali za sirijske pobunjenike…« Baš razumljivo. Kažu, »Amerikanci su onda samo obećavali – iako ne i davali – sredstva pobunjenicima da sruše Assada.« I sve je to, na koncu, »Siriju pretvorilo u magnet za džihadske ekstremiste – gdje Asadova tiranija i dalje opstaje.«

A pošto je, kako se zna, Trump proglasio Ameriku pobjednikom nad ISIL-om u Siriji, onda je sve ostalo nebitno. Kao i da i dalje drže pod svojom kontrolom izbjeglički kamp Rukban u području Al-Tanfa gdje imaju svoju vojnu bazu. Više od 55 hiljada zarobljenih civila u kampu – uglavnom Sirijaca koji sada žele svojim kućama ali im ne daju – tamo žive i umiru od gladi i raznih boleština, neviđeno jadnim uslovima. Zašto? Jer su živi štit tamošnjim teroristima naoružanim i opremljenim novcima za »sirijsku opoziciju…« Pokušaj humanitarnih organizacija da uđu konvojem od 160 vozila sa hranom i lijekovima u područje do logora, američka strana nedavno je spriječila. Tvrde, to je »zona deeskalacije«. Zapravo oni čuvaju »partnere«, teroriste uz pomoć kojih je ostao blokiran strateški put Damaska do Bagdada i dalje do Teherana.

The Wall Street Journal, ujedno, otkriva kao veliki izazov i »mogućnost da se brutalna vrsta ekstremizma prenese na slijedeću generaciju«. I daje odgovor zašto je to tako: »Ako je većina militanata ili ubijeno ili zatvoreno, ne postoji plan za postupanje sa ženama i djecom koji mogu biti od vitalnog značaja za dugoročni opstanak islamske države«. Citiraju se, potom i mnogi zvaničnici koji upozoravaju da će »te porodice služiti kao inkubator ISIL-a i da je u pitanju ozbiljan generacijski problem koji će, ako se ne bude rješavao na odgovarajući način, posijati sjeme budućeg nasilnog ekstremizma… Ukoliko ne budu rehabilitirani i reintegrirani u svoja društva, svi će biti tempirane bombe«, prenosi list.

Sve je tačno i precizno. Ali, njihov povratak tamo odakle su otišli među teroriste zaluđeni na razne načine, pa im izrodile i potomstva, kao ni njihovu rehabilitaciju i ponovno integriranje u civilizaciju – ne dozvoljava danas striktno samo ta »civilizacija«. Da li je u pitanju jedino strah od njih, ili nečija potreba da se »zlo sjeme« održi za neku novu priliku i poznate interese učešća terorista u njima?

One odluke o ratovima uz pomoć ciljano proizvedenih terorista kada je Zapad procijenio da mu izmiče kontrola nad energetskim putevima, da ne ide po planu s »Novim Bliskim Istokom«, drugačijim granicama i liderima koji će slušati jer se postojeći »otimaju«, kada je zaključeno da je biznis ratovanja nemjerljivo veći od mirnodopskog razvoja – sada se pretaču u laži koje »stotinu puta ponavljane postaju istine«.

I s najavama približavanja kraja rata i navodnim nestankom tzv. Islamske države, čuveni američki časopis Foreign Policy koji često kao da »vidi unaprijed« ono što smišlja Washington, sada piše kako su u Siriji »na pomolu tri nova građanska rata«. Baš vole »građanske ratove« po Bliskom istoku. I to objašnjavaju kroz priču o tri »de facto nezavisne oblasti« u Siriji. Najveća je »pod kontrolom Assadovog režima i garantuje je Rusija. Manja je istočno od Eufrata i kontroliraju je Sirijske demokratske snage (SDF), uglavnom Kurdi koje podržavaju SAD. Najmanja oblast, oko 10 odsto teritorije, je pod kontrolom Turaka i njihovih savezničkih sunitskih islamista u provinciji Idlib«. Najteže je, kažu analize časopisa, u zoni pod kontrolom Turske. Ali, oni su svi manji problem u Siriji od šiita (čitaj Iran) i nekih »nestašnih« sunita. Rusi su krupnija priča, to je geostrategija.

Eto i pozivanja na već mitsku »Sirijsku opservatoriju za ljudska prava« iz Londona, odavno vođenu notornim Rami Abdul Rahmanom, disidentom Sirijcem u službi Britanaca i MI6, koji otkriva kako SDF okrivljuje Tursku za lani ubijane borce SDF-a, civile, naftne radnike i kurdske zvaničnike, ali pri tome SOHR »upozorava da su mogući i drugi izvršioci, uključujući Assadov režim…« Jedini gori od njih u pregledu o tzv. haosu ovoga časa u Siriji su »lokalne jedinice odane Iranu, kao i strane naoružane grupe poput ruske vojne policije i libanskog Hezbolaha, ali i različite rivalske sigurnosne strukture sirijske države.« Eto zato, kako zaključuje Foreign Policy, »mir i dalje ostaje daleka nada«.

Ova i ovakva priča tipičan je urnek temeljnog smisla najvećih svjetskih krvničkih igara. Razvali što hoćeš razvaliti jer ti je to interes, onda pronađi lokalne »operativce« pa ih sačuvaj ako se može, a ako ne može, drastično ih osuditi javnosti radi i to dići na nivo moralnog gesta i zadovoljenja pravde. Prethodno obavljeni posao prekriven je manjim istinama koje više nisu u napadnutoj državi zajedničke, i brojnijim lažima ideologa i izvođača radova, uz presudnu pomoć info-tehnologija. Um je opran, ciljani plodovi razaranja legalizirani. Ide se dalje raščišćenim putem.

Evo, daleko od Sirije i reklo bi se bez ikakve veze s ovim, čudesno sličan sistem i logika ovdje. Osude na doživotnu robiju jednog i više nego krivog zlikovca u igri milion puta većoj od njega samoga. I šta? Sve ono što je knjiženo njegovom zločinu – ostaje neupitno da živi i dalje, da ponižava mrtve i razara žive. Proizvedenim kobajagi »sporazumom« o kobajagi državi hrane se samo pobjednici, domaći i inozemni. Oni što su sretniji što je Bosne i Hercegovine manje. Zločin je bio, zločinac je kažnjen, plodovi zločina idu dalje i dalje, sve dok se zločin ponovo ne desi. Na zadovoljstvo ili »iznenađenost« , navijača s raznih strana. Tu ludila nema. Samo oprana pamet to ne vidi. A koliko sutra će biti i pitanje, koja ono bi i gdje ono bi ta Sirija. Ili Bosna.