Pozdravi mi Luku. I ostatak ekipe. A ti se ništa ne boj. Pamtit će Ivo ko mu se javio. Iz ovih usta neće ništa izać' o predsjedničkoj kampanji
Gusti duhanski dim navio se nad prostorijom, poput magle nad jesensko jutro. Istina, u uredu glavnog državnog odvjetnika inače nije bilo dozvoljeno pušenje, ali dramatičnost situacije je jednostavno nalagala da se lijepi građanski običaji i propisi stave na stranu. Jer, tko bi izdržao da ne zapali dok pred je stajao papir na kojem je urednim, gotovo štreberskim rukopisom pisalo: Istražni nalog. Da, onaj Istražni nalog. S velikim I.
Jadranka je držala kemijsku u ruci.– T-r-i-d-e-s-e-t milijuna. Jel, trideset, a?– Da, odgovorio joj je odsječno duboki Tomislavov bas. – Ne, ne. Čekaj, kazao je Mladen i krenuo listati snop papira. – Dvadesetosam. Barišić je rekao 28. Piši, Jadranka.
Tog trena zaurlao je Thompson: “Lijepaaaaa li siiiiiii”….– Oprostite, mobitel, kazao je Tomislav i iskoračio u stranu.– Ne, ne. Nije još gotovo, šaputao je. – Neću ti javit’, čovječe, jesi normalan, pa ja sam ministar policije. Znam, znam. Ajde, pazi se. I nemoj šta zamjerit’, ne mogu, ne bi bio red…– Jel’ to Ivo?, ciknula je Jadranka kad je Tomislav spremio mobitel. Ministar je odmahnuo glavom i skrenuo pogled.
Neugodno tišinu prekinuo je Vinko Coce. “Nek se zavijooooreeee bandireeee od svileeee”, zapjevao je mobitel glavnog državnog odvjetnika.– Ej, I… prijatelju. Je, je, ha, ha, ha. Još je Coce. Nisan, nisan još, ha, ha, ha, pa di će neko dat po kostima glavnom državnom odvjetniku, ha, ha, ha…Mladen se na tren opustio i nije se udaljio od stola, tako da su Jadranka i Tomislav mogli iz slušalice njegovog mobitela čuti dio razgovora.– Daj čoviče, ajte više… Jeste normalni… planove za vikend… Još će mi sutra past snig… ajme tramaka…– A nije, nije još. Nisu, nisu tu kod mene Jadranka i Tomislav, šta ti je. Evo baš čitan Sportplus i spreman se doma. E. Ne mogu. Jesi normalan. Ne mogu ti javit kad bude. Pa ja san glavni državni odvjetnik, šta ti je. Znan, znan, Ajde, pazi se. I nemoj šta zamirit.
Kad je završio s razgovorom shvatio je da ga i Tomica i Jadranka netremice gledaju.– Ivo?, prošaputala je premijerka.– Ma, nije, nije, žena pita kad ću doma…, kazao je Mladen i skrenuo pogled.
Neugodnu tišinu prekinuli su, ovaj put, Zagrebački mališani. “Kad se maaaleeee rukeee složeee”, zacvrkutalo je iz mobitelja hrvatske premijerke.– Halo, rekla je plašljivo dok joj je lice postajalo blijeđe od kreča na zidu sobe glavnog odvjetnika. – Ne, ne, nije. Slušaj, dragi I…, ovaj, gospodine, ne mogu. Ne dolazi u obzir da vam javim, jeste normalni, pa ja sam premijerka. Znam, znam. Nemojte što zamjeriti…Kad je završila s razgovorom, nitko je ništa nije pitao. Nastavili su slagati Istražni nalog, onaj s velikim I, dok se Zagrebom valjala posljednja noć prije Međunarodnog dana borbe protiv korupcije.
***Vilom su se zaorili taktovi Himne slobodi iz opere “Porin”. Ivo je pogledao na sat. 9.45.– E. Napisan je i poslan? Koliko imam vremena. Do dva i po najmanje?! Svaka čast. Tomislave, hvala ti ko bratu. Ovo ti neću zaboravit. Ali hoću zato ono oko one fir… da, da znam da slušaju. Moja usta su zaključana. Drži se. Vidimo se, jednom.
– Mirjana, daj kufer, viknuo je hrvatski premijer nakon što je završio razgovor.A onda je opet počeo “Porin”… 9.46
– Je. A složili ste ga, a? Ajde, prika, fala šta si mi javija. Je, je, iman vrimena, neću letit’, pomalo. Neće me ni niko zaustavljat, znan. A sad kako znan… Javila mi ptičica, ha, ha… Ajde, ja iden sad i ne boj se, ono s prijavama i ladicama ostaje između nas dvojice. E, drži se. I, Mladene, promini toga Cocu, dobit ćeš po glavi u metropoli, ha, ha, ha…
Ivo je uzeo kufer i šalicu kave od supruge.– Ma vidi ti nje, još ne zove…, kazao je Mirjani.– E moj Ivo, kad san ti ja rekla da je se okaniš…A onda je opet krenula Himna slobodi.
– Ooooo… Gospođo premijerko, pa ja sam počašćen… Je, je. Napisano, znam. A ko je sazvao Mandatno tek u pola tri? Svaka čast. Pozdravi mi Luku. I ostatak ekipe. A ti se ništa ne boj. Pamtit će Ivo ko mu se javio. Iz ovih usta neće ništa izać’ o predsjedničkoj kampanji. Ma znam da si ti to već dogovorila s Mladenom, ali, ono, ‘ko zna šta mu nosi sutra, je li, ha, ha, ha. Drži se, Jadranka, ajde…Bivši premijer je stisnuo crveno dugme na mobitelu, duboko udahnuo i izišao na ulicu. Jedva se othrvao porivu da ne mahne na pozdrav novinarima koji su ga gledali s druge strane ceste.
***Međunarodni dan borbe protiv korupcije trošio je zadnje sate dok je Ivo negdje među Alpama nazdravljao sam sebi čašicom viskija. Birtija je bila osrednja, ali se to nikako ne bi moglo reći za plavušu i brinetu za susjednim stolom koje su buljile u laptop pred sobom. Ivo je, gledajući sa strane, na ekranu zamjetio profil Juliana Assangea. A iskusnom oku nije promaklo ni to da su ga cure povremeno mjerkale.
– Sloboda, čoviče, pomislio je bivši premijer i nazdravio si još jednim viskijem.Zatim je polagano ustao i došao za susjedni stol.– Cure, rekao je na tečnom engleskom, vidim da volite tajne dokumente.Zatim je iz torbe izvadio tri fascikle i polako sjeo za stol.– A da tek znate koliko toga još imam u autu…
