Premijer Srbije Boris Tadić čeznutljivo je gledao kalendar s fotografijom Dubrovnika. Jednog je ljeta, kao dječak, na Stradunu igrao gumi-gumi s dvije autohtone djevojčice, još im pamti imena: Kate i Lucija. S njima je na Banjama lovio morske ježeve, gulio im bodlje pa ih osušene prodavao njemačkim turistima po pet dinara, kao pepeljare.

»Ko zna gde su one sada?«, pitao se srpski premijer, prelazeći vrhovima prstiju po pohabanom omotu singlice Dubrovačkih trubadura »Dok palme njišu grane«.

»Ah!«, uzdahnuo je neveselo. Sunce je pržilo Beograd. Ljudi na ulici koje je gledao kroz zavjesu svog ureda, ličili su mu na ostatke pregorenog roštilja.

–Mogao sam sad lepo biti u Dubrovniku, slušati naše filharmoničare kako gude, pušu, lupaju među onim akustičnim, starim zidinama. Valjda bi i za mene na kraju odsvirali »Na lepom plavom Dunavu«. A posle bih se mogao kod teče Momira raspitati što beše s Katom i Lucijom, verovatno su kasnije postale lepe, uspešne devojke. Sećaju li se još te dve mangupice kako sam im držao špagu dok su igrale gumi-gumi i skakale kao gazele na federima…, takvim se snatrenjima predao premijer.

Unija ne voli »bre«

– Gde si više, Vuče, čekam te skoro ceo čas.

– Gužva u prometu. Kod Topčidera pukla cisterna.

Tadić ga ponudi kiselom vodom. Vuk žedno otpije.

– Šta si hteo da mi saopštiš?

– Zašto mi nisi rekao »bre«? – osmjehnu se Vuk.

– Karla Merkel je rekla da u Uniji ne vole da se govori to »bre« među političarima, da bi se, uz Kosovo, trebali i toga odreći.

– Ma, idi bre…, odmahnuo je Vuk rukom.

– Rekla je, keve mi… Ako ćete u Uniju neka vam se političari okane tog brekanja, njima, strenđerima, zvuči to nekako previše nacionalistički.

– A Kosorica može tamo kod Knina govorit »as ti ovo, as ti ono, as ti Gotovina, as ti Markač, as ti Merkel«. Kakav as, čoveče, pa to je nekad bio naš popularni trač magazin, jedan od prvih u bivšoj Jugoslaviji!

Tadić mu na to nije ništa odvratio. Šutke je na gramofon položio singlicu Dubrovačkih trubadura. Glazba je ispunila prostoriju nostalgijom; Vuk se poput pripitog tinejđera stropoštao u premijersku kožnu fotelju.

– Ovo mi prodire direktno u dušu poput karate udarca. Prosto u nosnicama mogu da osetim so jadranskog mora. Uh, kako miriše, bolje od riblje čorbe na Adi Ciganliji, zatvorio je oči Jeremić. Onda je iznenada, kao uboden šilom, skočio na noge i bacio na stol onaj turistički vodič.

– Borise, bre, ja se celo ovo leto nisam pokvasio, ako ne računamo sad ovaj incident s cisternom na Topčideru. Čeznem za morem ko Panonski mornar, ajde bre da se predomisliš pa da odemo ipak na Jadran, u Dubrovnik, nemoj da teraš inat ko neka gospođica, nagovarao je ministar premijera. – I predsednik Josipović je lepo rekao da bi hteo da dođeš, jutros je opet zvao, stalo bre čoveku do bilateralnih odnosa.

Boris to nije htio priznati, ali i njemu je teško padalo to što se zbog glupe zavade s hrvatskom premijerkom odrekao već isplaniranog odlaska na obalu. Na ovom vrelom beogradskom asfaltu osjećao se kao užegla ćufta. A sve je kriva ona brbljava Kosorica! Kako bilo, nije se sad mogao povući. Zato je šuteći pokunjeno gledao ploču kako se hipnotički vrti na gramofonu.

– Što da nam provod propada zbog dugog jezika one Jadranke?, nastavljao je dalje Jeremić kao da mu čita misli.

Jadrankina prčija

– Stani malo, Borise, ti bre govoriš ko da je Jadran Jadrankina prčija. Nije, bre, to je i Josipovićeva kuća, ako ćemo pravo, on je predsjednik, a to je važnije nego premijerka. A on nas je lično pozvo, i baš mu je istinski stalo da dođemo u taj Dubrovnik…

– Uf, ne znam – zamisli se Tadić. – On će nas nahodati po tim koncertima klasične glazbe, a to me, pogotovo na letovanju, smara više od sednica u parlamentu. Još ćemo, pazi se, morati da idemo i na onog Rahlina. A mogo bi nam se zalomit i Stefan Milenković, dosta mi ga je više, slušao sam ga hiljadu puta.

Između hrpe fascikla što ih je donio sa sobom, Vuk izvuče primjerak jednih hrvatskih dnevnih novina na čijoj se naslovnici nalazila fotografija predsjednika Josipovića kako za drvenim stolom neke konobe sjedi uz gemište s Angelinom Jolie.

– Ajde, bre, Borise, razmisli. Gledaj našeg lava Josipovića… Anđelina Đoli samo što mu ne sedi u krilu i ne pevuši mu direktno na makedonskom »Biljana platno beleše«, Rade je verovatno već uspeo da je nauči tu pesmu.

– Dobro kažeš, Rade… – Tadić ispuhne zrak. – E, da nas Rade pozove, to bi već vozilo, to bi se već bolje bekrijalo, udri do zore…, zanosio se odjednom premijer Tadić.

– Doveli bi možda i Petra Grašu…, natuknuo je Vuk, tobože nehajno, računajući da će premijerova velika ljubav prema tom hrvatskom izvođaču ipak prevagnuti.

Trk za gazelom

Brijuni su najljepši krajem kolovoza, govorio je Rade Šerbedžija premijeru Tadiću, pokazujući mu otok. Boris se s time morao složiti: otkako su stigli ovamo, ni on ni Vuk Jeremić nisu skidali s lica široki osmijeh. Jeremić je veći dio vremena provodio valjajući se u jednoj uvali kao mladi tuljan, poslije ručka su se zabavljali natjeravajući uokolo Titovu mezimicu gazelu s kojom se Vuk htio fotografirati i staviti sliku na Facebook. Oduševili su se i ostavom s rekvizitima što im ju je Rade pokazao; u njoj su pronašli mačeve iz predstave Hamlet pa se njima mačevali kao Skeleton i He-man.

– Strašan fazon! – uživao je Tadić, zadihano vitlajući mačem koji je nalikovao na onaj kojim Thompson maše na koncertima.

Gledajući goste kako se zabavljaju, Šerbedžija se uzbuđeno primaknuo Ivi Josipoviću koji se na povratku s dubrovačkog nastupa beogradske filharmonije rado odazvao pozivu da navrati na otok.

– Priredio sam jedno iznenađenje za našeg Borisa, glazbeno iznenađenje. Ostani večeras – prišapnuo je na uho predsjedniku.

– Kakav koncert? Rachlinov? Milenkovichev? – znatiželjno će Josipović.

Mrtve duše

Šerbedžijina je gesta duboko dirnula predsjednika Tadića. Na koncertu se razdragano njihao držeći u podignutoj ruci prepunu čašu, a pod pazuhom Radinu raskuštranu glavu. Pokraj njih, Josipović se ljuljuškao u bijeloj košulji kratkih rukava, dok je na pozornici Petar Grašo svirao svoje najveće hitove.

– Pevaj »Ja san dišperan«!, doviknuo je Tadić kosmatom pjevaču, ne ispuštajući Radu iz stiska.

Okružen prijateljskim licima, na ovom prekrasnom mjestu, svi su mu se oni stresovi uzrokovani političkim zavrzlamama učinili dalekima i beznačajnima, kao ružni talog u sudoperu u koji si je prolio odstajalu kavu: sad mu je bilo jasno da samo treba izvaditi čep i pustiti vodu da otekne u slivnik. Neće više zadržavati u sebi otrovni talog nesporazuma i razmirica.

– Daj broj od te vaše Jace! – potapšao je Josipovića po ramenu.

Ivo se počeo nelagodno osmjehivati:

 – Pa ne možeš ženu zvati sad… skoro je već – Pogledao je na sat – Devet uvečer

  – Ma, ajde, pa nije kokoš da ide spavat u devet – nije se dao Tadić. – Daj mi broj, bogamu, nemoj da se oko tog sad prepiremo! – malo će autoritativnije premijer.

  Josipović ga je znao napamet. Preko ljetnog odmora dao si je zadatak da nauči sve brojeve iz mobitela, u slučaju da mu mobitel padne u more.

  Premijerki Jadranki Kosor mobitel je zazvonio usred posjeta domu za starije i nemoćne »Zlatni štap«. Taj je dom brojio dvjesto duša – sasvim lijep ulov za izbore. Jedino, razmišljala je Jadranka, ako koji od njih umre do izbora, onda sam uzalud, kao i Gogoljev Čičkov, kupovala »mrtve duše«.

  Nervozno se javila na mobitel. U pozadini je začula žamor i pjev splitskog izvođača. A onda se neko euforično proderao:

  – Pa, gde si Jaco? Ko nas bre zavadi…

  – Tko je to, predstavite se? – službeno će Jadranka.

  – Sveti Tadija, ha-ha-ha!

  – Jel to netko iz samostana Dajle? – i dalje će službeno Kosor. – Predstavite se, molim, inače ću prekinuti vezu.

  – Tadić, Boris Tadić, tvoj srpski kolega… Slušaj, sestro, ovo… – Tadić je podigao slušalicu prema pozornici na kojoj je Grašo upravo pjevao poznati refren: »Hej, dušo, ko nam brani da bude sve ko lani…«

  – Čuješ li ovo, koleginice, čuješ li te stihove… Šta nakon ovog ima više da se žestimo kao pas i mačka, slušaj kako to naš Graša lepo kaže u pesmi: ko nam brani da bude sve ko lani…

  U tom je trenutku Jadranku za rukav potezao neki starac sa slušnim aparatom i nešto joj glasno govorio o mirovinama. Izmicala je ruku dok ju je on pokušavao uhvatiti iz invalidskih kolica.

  Tadić je i dalje puštao na mobitel Grašu uživo.

  Neka dementna starica prišla je Jadranki i počela joj govoriti:

U kući strave

Premijerku su prošli ledeni srsi. Postalo joj je jasno da ovo prikupljanje glasova po staračkim domovima neće biti nimalo ugodan posao. Ogledavala se po prostoriji: gdje li su medicinske sestre, tako su nemarne, gore su od dalmatinskih konobara. Požalila je što sa sobom nije povela tjelohranitelje. Nakon onog incidenta u Sinju, kad su zapali u uličnu tuču, izbjegavala ih je voditi sa sobom. Bila je uvjerena da joj u staračkom domu neće trebati, ali izgleda da se prevarila. Pa ovo je kao da se našla među zombijima koji svoje živote žele produžiti čupanjem njezine kože. I još joj se baš sad našao na mobitel nakačiti pripiti srpski premijer. Zapio se s onim neradničkim bitangama na Brijunima i sad se baš nju sjetio gnjaviti. To ne bi ni slovenskom premijeru dopustila, da joj tako pušta muziku sa koncerta.

  Otresitim glasom sasula je u mobitel:

  – Slušajte, Borise, samo se vi zabavljajte sa svojim dragim prijateljima, a mene molim vas pustite da radim svoj posao… Ako me ne prestane uznemiravati mobitelom, ovo bi moglo završiti u medijima. Pa što si vi to dopuštate! Umislili ste valjda tamo na Brijunima da ste drug Tito, a ja neka vaša tajnica s kojom možete kako vam dođe. Prošla su ta vremena!

  – Ej, oladi malo, što si, bre žensko, uvek tako kruta. Samo sam hteo da poslušaš malo Grašu i da se onako prosto lepo izmirimo… Nego, kakvi su to glasovi oko tebe, ko iz nekog horora? – začudi se Tadić. – Gde si to Jadranka, da nisi s Borutom u lunaparku, u kući strave?

  – Ako te baš zanima, nalazim se u umirovljeničkom domu »Zlatni štap«.

  – Nije neki fazon – reče Tadić.

  – Nije mi teško otići među naše hrvatske starce i pružiti malo nade u njihove živote – govorila je sad premijerka, namjestivši na lice izraz suosjećajne dobročiniteljice kad je vidjela nekog reportera da je uperio kameru prema njoj. Zatim se povukla u stranu i tišim glasom rekla u mobitel: – I tebi bi to bilo bolje nego da se tamo vučeš po Brijunima. Sigurno i kod vas u Srbiji sve vrvi od nemoćnih staraca koji jedva uspijevaju skupiti novaca za kilo kelja.

  U slušalici neko vrijeme nije čula ništa osim krčkanja i Graše.

Staračka Jugoslavija

Jadranku je zbunio zaokret u Tadićevu stavu: u njegovu glasu više nije bilo ni trunka maloprijašnje vrckave razbibrižnosti.

  Premijer Srbije nije glumio. Jadrankine su mu riječi prizvale u sjećanje tužne prizore s beogradskih ulica koje je promatrao zaklonjen zavjesom u svom uredu.

  – Kako se ti penzionisani ljudi bore za sedaće mesto u trolejbusu, Jadranka, to da vidiš! Suze mi dođu kad vidim njihovu volju za životom, tu dirljivu borbu za opstanak. Žao mi je tih matorih, hteo bih da im pomognem nekako, ali uvek mi nešto drugo odvlači pažnju – govorio je Tadić, gledajući Jeremića kako po deseti put pokušava Radi strgnuti s glave slamnati šešir.

  – Što ih ne bi sve skupili i stavili ih zajedno, i srpske i hrvatske matore, i to na neko lepo mesto, u neku tampon zonu Hrvatske i Srbije? Neka to bude nova zemlja gde će svi zajedno živeti i pomagati jedni drugima, hrvatski i srpski starci! – predlagao je Tadić. Uzbuđen zbog ove ideje koja mu je tako sretno nadošla, glas mu je postao piskutav.

  Kosor se zainteresirala. Pomno ga je slušala. Na televiziji u koju je dotad buljilo desetak starica, išla je odjavna špica »Ruže vjetrova«. Kao probuđene iz hipnoze, starice su ustale i drhtavim nogama krenule prema njoj. Tadić je dalje razvijao svoju viziju.

  – Dodajmo im i starčad iz Makedonije, Crne Gore, Bosne, neka to postane nova staračka Jugoslavija. Ako ne možemo mi mladi i sredovječni bivši Jugoslaveni živjeti u miru i slozi, neka bar oni žive. Potući se ne mogu, tako nemoćni, a oni senilni ionako nemaju pojma da je Juga prestala da postoji.

  Okružena tolikim sijedim glavama u ovom domu koji je smrdio na juhu, Jadranka Kosor je osjetila iznenadnu navalu panike. Na uhu je držala mobitel iz kojeg je Tadić zaneseno vikao, nadjačavajući Grašu:

  – Što bi to bila lepa slika za kulove iz Evropske unije! I za tvoju koleginicu Angelu Merkel! Neka vide da možemo zajedno!

  – Ima nešto u toj ideji. Naći ćemo se da je razradimo, može? Samo, znaj da mi ovi naši, hrvatski umirovljenici trebaju ovdje, mislim, do izbora – rekla je premijerka pomirljivo. – A sad moram ići.

  Umaknula je onim staricama koje su se spremale zaskočiti je s nekim, mogla se kladiti, zamornim zahtjevima, široko mahnula medicinskim sestrama i onom kamermanu pa klisnula van u toplu zagrebačku 0noć.

  Vozeći se prema centru, razmišljala je o premijeru Tadiću koji osim dugog jezika, eto, ipak ima meko srce i sluh za probleme najugroženijih. I o onom Grašinom stihu koji joj se, mimo njezine volje, vrtio u glavi kao hrčak na kotaču: »Hej, dušo, ko nam brani / da bude sve ko lani…«