Znate li kako se zove najveća žrtva Ive Sanadera?

Ivan se zove, Ivan Aralica. Ivanu Aralici je nitko drugi do Ivo Sanader godinama uskraćivao nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo, pakosno se valjda nadajući da bi to nesretnoga nedobitnika moglo stajati i života. No, suprotno Sanaderovim očekivanjima, šikanirani se književnik u svojoj častohlepnoj pomami za »Nazorom« ipak nije ukrcao u čamac koji bi ga – onako malen, drven i trošan – odnio preko Aheronta, pokojnom Vladimiru za kurira.

Iz godine u godinu se Aralica kiselio u premijerovoj nemilosti, dok su mu žuđenu državnu nagradu ispred obješenoga nosa odnosili Viktor Žmegač, Josip Tabak, Irena Vrkljan, Miroslav Šicel, Nedjeljko Fabrio, Zvonimir Mrkonjić – sve sami pomazanici Banskih dvora.

Bez riječi je žilavi stradalnik podnosio iživljavanje nad svojom bolnom taštinom, sve dok nije dočekao da mu životno djelo najzad bude ovjenčano »Nazorom«. A onda je odlučio progovoriti o nepravdi koja ga je tištala svih ovih olovnih godina. 

Saznali smo tako da je Ivan Aralica »nekoliko godina tolerirao« da ga za tu nagradu predlaže Razred za književnost HAZU, ali je »onda osjetio da je to predlaganje suvišno jer politika participira i sprječava donošenje te odluke«, pa je svoje kolege zamolio da ga prestanu predlagati.

Bilo mu je, kaže, teško kada bi u njihovim očima vidio da se oni smatraju krivima što on tu nagradu ne dobiva. Nesuđeni laureat je, naravno, znao da nisu bili krivi nemoćni predlagači nego Sanader i njegov »potrčko« Božo Biškupić koji je »sigurno imao načina da kaže ljudima koji donose odluku – nemojte Aralici davati nagradu, razljutit će mi se gazda«. 

 Znao je to Aralica bez da mu je itko od ljudi koji su »s mučninom slušali« Biškupićeve naredbe ikada išta kazao o tome. On je, štoviše, sprječavao svaki pokušaj tih prestravljenih mučenika da mu »nekakvim migom« to pokušaju reći.

Sve je njemu, kaže, bilo jasno, jer je poznavao Sanadera kao osobu i znao je »s kakvim karakternim nasiljem on nastupa prema svim svojim suradnicima«. Znao je da bivši premijer nikome od svojih suradnika nije dopuštao vlastiti stav ni o čemu, pa tako ni o Ivanu Aralici kao književniku koji »Nazora« zaslužuje prije nego svi ti Žmegači, Tabaci, Vrkljanke… 

 A onda je Sanader odjezdio iz Banskih dvora, pa se u kolegama iz Akademije i Društva hrvatskih književnika probudila hrabrost da Aralicu ponovo kandidiraju za životnog mu »Nazora«. No, gordi im je bard odbijao dati svoje dopuštenje, sve dok predsjednik DHK Borben Vladović nije pao na koljena i »gotovo ga molio da pristane«…

»Rekao sam, dobro, evo vama za ljubav, pristat ću i pristao sam«, prisjeća se milosrdni Aralica trenutka u kojemu je usrećio svoje predlagače i poštedio ih daljnjega plaženja pred njegovom uvrijeđenom veličinom. 

Ivan Aralica je napokon dobio »Nazora«, pa je sada sretan i zadovoljan. No, smije li biti miran i spokojan?

Ne brine li ga što je Sanader iznenada pristao na izručenje Hrvatskoj tek nakon što je njegovom omraženom piscu uručena nagrada za životno djelo?

Ne strepi li ponosni laureat – u svojoj opčinjenosti samim sobom – da njegov zakleti progonitelj dolazi u Remetinec kako bi iz njega pobjegao, izveo državni udar i zaveo diktaturu, a sve samo zato da bi mu oteo srcu prirasloga »Vladimira Nazora«?