– Onom dosadom od Ivića Pašalića. 

  – Je li to po kazni? 

  – Nije nego zbog silne zanimljivosti njegova najnovijeg intervjua. 

  – I šta kaže? Vraća li se u HDZ? 

  – A zašto bi govorio o tome? 

  – A o čemu bi drugom? Novine su pune priča o njegovom povratku, a Karamarko s druge strane tvrdi da su to najobičnija podmetanja koja nemaju veze s vezom… 

  – Da ga je novinar pitao, valjda bi nešto i odgovorio. 

  – Nije ga pitao ništa ni o povratku u najrođeniju stranku ni o Karamarkovoj javnoj odbijenici? 

  – A tebi nešto čudno što nije? 

  – Pa kakvog onda smisla ima intervju s Doktorom? O čemu priča? 

  – Uglavnom o onom stranačkom saboru iz 2002. 

  – A ima li šta o krunidbi kralja Tomislava na Duvanjskom polju? 

  – Nema, ali ima o junačkim devedesetima. 

  – I šta je novoga u devedesetima? 

  – To da je Pašalić bio protivnik privatizacije, ali da su je nametnuli Manolić i Mesić. Da je stari Joža prijetio izbacivanjem iz stranke svim protivnicima Zakona o privatizaciji, a među njima je, naravno, bio i mladi Pašalić. 

  – A šta je on zagovarao? Socijalizam i radničko samoupravljanje? Jebote, je li on otišao u saborsku mirovinu ili je otišao na kvasinu? 

  – Zašto pitaš? 

  – Zato što me još služe ganglije, pa se sjećam šta je govorio o Kutli i kompaniji. 

  – Misliš na ono nezaboravno: »Miroslav Kutle i drugi poduzetnici sigurno su u doba privatizacije bili korisni, iako to danas ne izgleda tako. U Hrvatsku strani kapital nije htio ulaziti zbog rata. Hrvatski poduzetnici poput Kutle, Todorića, Gucića, Biondića i drugih, preuzeli su djelomice njihovu ulogu.«? E vidiš, Pašalić danas kaže, i to su izvukli u naslov intervjua, da se »u privatizaciji devedesetih obogatila jedino bivša komunistička nomenklatura«. 

  – Članovi Centralnog komiteta Kutle, Todorić, Gucić i Biondić? I ono najrazmaženije dijete komunizma zvano Hrvoje Franjić? 

  – Nemoj tako. Pašalić je u međuvremenu sazrio, pa može govorit mudro i trezveno, s blagotvorne povijesne distance. Slušaj majstora: »Ti isti ljudi koji su nametnuli privatizaciju, napisali zakone, postaju ‘poštenjačine’, a mi koji smo bili protivnici privatizaciji u ratnim vremenima, postajemo optuženi za neviđenu pljačku. Kada se napravi ozbiljna analiza, a ja sam je radio u niz navrata, nije teško doći do zaključka tko se zapravo obogatio u tom procesu. U tom se procesu obogatila bivša komunistička nomenklatura i njihovi krugovi, čiji su pripadnici i danas, za širu javnost, uglavnom anonimni ljudi.« 

  – Anonimni poput Hrvoja Franjića? 

  – Nemoj na Hrvoja. Znaš da se on, siromah, nije obogatio, da mu je propao svaki biznis. Izgrađeni stanovi zjape prazni, drvna građa istrulila, dobavljači neplaćeni, a Hypo da i ne spominjemo. 

  – Ma šta nemoj? 

  – Pa najlakše je mlatit po nesretnim umirovljenicima. Bit će ti žao ako ga jednog dana sretneš pred kontejnerom. 

  – Ne boj se, neće taj završit skupljajući boce. Prije bi se moglo dogodit da dogura do sindikalnog lidera, da predvodi šljakere u borbi protiv kapitalističkih krvopija koji su ih privatizacijom bacili na prosjački štap. 

  – Ja bih se odmah učlanio u taj sindikat, ali pod uvjetom da Pašalićeva desna ruka bude onaj njegov pobočnik iz Hrvatskog bloka. 

  – Misliš na Milana Kovača? 

  – Na njega, naravno. To bi bio vrhunac hrvatskog apsurdarija: da nekadašnji ministar privatizacije izvede radnike na ulicu. 

  – To bi bilo samo ponavljanje gradiva. Jer taj ih je svojom privatizacijom odavno šutnuo na cestu. 

  – Pa baš zato. Ja mislim da nitko ne bi imao ništa protiv da kompletna sindikalna članarina sjedne na njegov račun samo da šljakerima ponovi ono što je tupio devedesetih, a bogami i nultih. 

  – Misliš ono da ne trebaju znati tko im je vlasnik firme, jer da se moraju naučit da on, ma tko bio, ima pravo prodat dionice na međunarodnoj burzi? 

  – Ma to je sitnica. Pravi šou bi bio da im na megafon kaže: »Drugovi, nikada nemojte zaboravit ono što sam govorio i onda kad se nije smjelo!« A čitav Markov trg u deliriju, u kolektivnoj molitvi, u pokornosti i iskrenome kajanju preklinje: »Ponovi nam, druže! Oprosti što te nismo slušali kad je trebalo!« 

  – I šta se onda dogodi? 

  – Potom se Markovim trgom iz tisuća grla prolomi gromko: »Dolje mali dioničari!« 

  – Ti misliš da su ljudi tolike budale? 

  – Ne. Ja samo mislim da su oni tolišni dioničari.