Početak srpnja 2013., scena broj 1.Četvero gladnih želi večerati u restorančiću uz more na otoku Saliju. I ovdje je na meniju isti tužni gastronomski paket preslikan u valjda 95 posto lokala na našoj obali. Imaju, dakle, nekoliko tipskih vrsta rižota i tjestenine, meso s roštilja, pizze, lignje na žaru i pržene, nekakvu pečenu ribu i od slatkoga palačinke. 

   – Lignje su jadranske ili smrznute? – pitamo konobaricu pomireni s dobro poznatim okolnostima u uobičajenoj ponudi hrane na Jadranu. 

   – A znate… Vama ću reći. Ledove su. – kaže žena. 

   – Kako to da ste baš s nama odlučili biti tako iskreni? – našali se prijatelj. 

   – Pa jer vi, vidim, znate razliku. A ovi stranci ionako nemaju blage veze šta je friška lignja, za njih je potpuno svejedno šta im se da. 

   – Ali onda njih varate? Mislim prodajete im smrznute namirnice po cijeni svježih? 

   – Pa ne… ne bih to baš tako rekla… Njima je sve to fino. Oni su zadovoljni. Evo pogledajte ih. 

   Scena broj 2. 

   Mlađi policajac regulira promet na glavnoj cesti u Trogiru. Na jedne urla, dovikuje im da gdje su to položili vozački, a neke povremeno glasno pošalje u materinu. Priđem mu u čudu, baš posramljena kao građanka, a on se bijesno okrene k meni. 

   – Čujte. Ne smijete psovati vozače. Velika je gužva. Morate biti pristojni. Vi ste hrvatski policajac. 

   – A ti ne vidiš kakvih sve ovdje kretena ima! Nego meni ovdje držiš govor! – odvraća on. 

   Scena broj 3. 

   Sjedamo na jutarnju kavu na terasu pored marine u srednjoj Dalmaciji, s nama je pas. 

   – A ne, ne može, maknite mi tu beštiju odavde – zapovijeda vlasnik s vrata. 

   – Molim? Što vam smeta pas? Na uzici je, mirno će ležati pod stolom – kažemo mi. 

   – Ne nego izađite van! – dere se gazda na nas kao na balavce. 

   – Ovo je moje, a ne vaše i onda mora biti kako ja želim. 

  Teško je procijeniti je li to zato što su druge teme na ovim groznim vrućinama malo presušile, ali velika galama podiže se ovih dana u medijima pod sumnjama da će turistička sezona ispasti fijasko. Tvrdi se da zarada neće biti ni kao lanjska, a kamoli bolja kao što se prije najavljivalo. I na tapeti kritika je ministar Lorencin jer je, navodno, trebao poduzeti ovo ili ono da se ovaj navodni podbačaj izbjegne. 

   Što će biti na kraju i kako će se brojke poredati, naravno, ne znam iako se, kao i svi drugi, nadam da ipak neće biti tako loše da se barem malo ublaži ova besparica. 

   Ali zato sam sigurna u jedno. Naše more je divno, ali ljudi kojima ga je predala Majka Priroda da od njega žive – s njime ponekad gospodare kao najobičnija stoka. 

  I zato nema suvisloga rezona ni očekivati da će sa sezonom sve ispasti sjajno i da će svaka naredna biti sve bolja i bolja sve dok se mnogo više ljudi u turizmu ne upristoji i dok mnogo više njih ne počne mnogo kvalitetnije raditi taj svoj posao nego sada. 

   Jer, ruku na srce, kad izostavimo onaj hiperelitni segment ponude koji jest i bit će dostupan samo bogatašima, mi imamo veliki i ozbiljan problem sa svim ostalim. U velikoj mjeri kod nas se želi bezobrazno zarađivati na smrznutoj hrani. Osoblje je često nepristojno, neškolovano i svakakvo. Prodaje se rog za svijeću: tanka limunada 25 kuna, pizza 120. Kompletna obala zatrpana je plastičnim otpadom. 

   A tako su nam izgledi jako ograničeni. I možda je onda priča stvarno i došla do svoga maksimuma.