Maškara, črljeni al šari facol, mornarska maja, bele brageše š črljenun rigun z boka, bele kopice i visoki črni postoli. Va ruke je bačuka, na hrbate ovčja koža, a okolo pasa zvonac. Kad takvog sretnete, sreli ste Halubajskog zvončara
Sako vreme nosi svoje
Priča o Halubajskim zvončarima može se iščitati u njihovoj kući, u kojoj su zvonci svetinja. Darko je predstavnik one stare zvončarske postave. Zvonce je nosio još prije 1965. godine, a onda nakon određene pauze, i na drugim pusnim zadacima, bio dio onih koji su 70-ih godina prošlog stoljeća omasovili nakon Drugog svjetskog rata već pomalo zanemaren običaj.
Iako u zvončare ne može nježniji spol, on je itekako važan za njihov opstanak. Primjerice, Gordana Jardas, jednom supruga, dvojici majka i jednom nona, kad se udala za Darka, udala se i za zvonci.
– Celi život peren, peglan, ispraćan i dočekujen svoji zvončari. Koliko put bi mi Darko kad je šal zvonci nosit rekal »ala, večeras budi spravna pa ćemo poć na tanci. Prit ću okolo sedme.« I prišal je, posel se na kauč i onako trudan zajeno zaspal. Tako da ja na pusneh tanceh nisan puno tancala, kaže Gordana, dodavši da je to znala dočim se va zvončara zaljubila, pa j’ bila pripravna na ono ča je čeka.
Kako je dom Jardasovih, a pogotovo »zvončarska konoba« uvijek puna ljudi, Gordani su ruke pune posla, jer kao što je dočekala nas sa stolom prepunim pusnih i lovačkih delicija, tako dočekuje i sve druge goste. Primjerice, pred nekoliko tjedana španjolske novinare koji su poželjeli napraviti prilog o ovoj zvončarskoj halubajskoj obitelji.
– Čujte, potle Drugega rata vlast ni baš volela zvončari, ma ta tradicija zvonac va našen kraje nikada ni bila posen sega zapušćena. Zvonilo j’ po desetak zvončari, ni bilo to kako j’ danas, ma j’ bilo. Sedandeseteh let zvončari j’ bilo se više, a tr već si znaju da smo baš mi bili jedna od tri grupi ka j’ 1982. leta, na poziv TZ Reki pasala po Korze i počela Rečki karneval, magari su Halubjani v Reku hodili čuda prvo, priča Darko, a na upit koliko je vrijeme izmijenilo izgled Halubajskih zvončara, odgovara – ne baš jako. Recimo, prvo su zvončari nosili tri zvonci, sad jenega. Oni stari su imeli i popel. Kože su sada veće, maškare su raskošneje aš je i sakakovega materijala od česa se moru storit. Fanj od njih je počelo nosit žejanski facoli na cindrići, a svojni zvončari nisu imeli nikakovega facola. Nekad se je znalo kada se zvonci nose – pusna nedeja, pusni pundejak i na Pust, a danas zvonimo od Antonji do kraja. Gremo okole, na gostovanja, karnevali, smotri… Sad smo tu, sad tamo, va zemje i inozemstve. Postali smo maškarani brend ovega kraja, a i sami znate da smo proglašeni i nematerijalnun kulturnun baštinun Hrvacke. Ča reć, lego – sako vreme nosi svoje.
Darko je prava riznica zvončarskih dogodovština. Primjerice, ispričao nam je priču o jednoj halubajskoj obitelji u kojoj se dogodilo da je sin radi zvonjenja dao zatvoriti oca. Priča datira negdje iz sredine 20. stoljeća, neposredno iza rata i vremena u kojem vlast baš i nije ljubila zvončare i njihova zvona.
Disciplina zvona
Arsen Jardas, Darkov stariji sin, zvonci je počeo nositi 1979. godine, kao devetogodišnjak. Iza tog vinara, elektrotehničara, trgovca, komercijalista i oca dviju djevojaka već je 35 godina staža. Puno godina bio je u pozadini, nosio pusta, a na spaljivanju glumio njegovu ucviljenu udovicu. Glavni kompanjoni su mu bili Tomislav Širola i Zvonko Frlan. Arsen je zaljubljenik u tradiciju kraja iz kojeg potječe, a tekstovi o prošlosti Kastavštine koje objavljuje u »Glasu Kastavskom« mnogima su omiljeno štivo.
Kad smo prvo, a ča ja znan prvo koliko let bili na karnevale va Düsseldorfe, bilo j’ fanj grdo vreme. Čuda snega, a kako mi nosimo kratki rukavi, to j’ saka druga Švabica prihajala i pipala je nan to gola koža ale ča? To van je bilo za ne verovat. Si ošlatani smo se doma vrnuli. Ma, i inače, kad zvonimo po vane, mislin po inozemstve, vavek nas neki prijde popipat. Pa ruki, pa kožu, pa maškaru. Mi smo njin egzotika, sa smijehom će Darko, dodajući kako pravomu zvončaru nikad ni ni zima, ni teplo. Zvončar zna pravilo – kad kreneš, ne smeš stat do kraja, aš si na…
Puno dogodovština sa svojih zvonjava ispričali su nam Jardasi, a mi ćemo završit s onom Arsenovom koja kaže da je »na lanjski pusni pundejak doma, po snege prišal bez poplata na jenen postole«. Koliko je dugo bio bos na jednu nogu? A, to ni on ne zna.
– Kako je otac bil zvončar, a još i njegov nono, logično je da smo i brat i ja. To je va čoveke. Si pitaju – je teško? Niš ča voliš ni teško. A da uža bit naporno, uža. Kad obahajamo naš kraj, a imamo tri obavezni ophodi po Kastafšćine, hodimo vaje do Pehina, Gornjega Zameta, Škurinje, pasamo i po 20 kilometar na dan. Zvončaron se korak duplo broji, pojašnjava Arsen.
Za sve one koji ne znaju tko sve tvori Halubajske zvončare, Arsen je pojasnio:
– Najprvo gre bandera, pa muzika, onda komandant, pa zvončari, vrag kod vrag – on gre sakamo, na kraje su medved i dva ki ga pejaju, a tu su i črni ki pusta nose. Kad obahajamo, pasamo kroz sela i va saken storimo kolo kade nas judi lepo dočekaju i sega parićaju.
Doznajemo i da postoje rigorozna pravila ponašanja u svim, pa i u ovoj zvončarskoj zajednici. Primjerice jedno od pravila glasi »zvončar more pit, ma se ne napit«. Oni koji se ogriješe o propise bivaju kažnjeni – prerežu mu se špagi od zvonac i ovisno o grehu, dobije zabranu zvonjenja. Raspitujemo se i o izradi onih toliko zastrašujućih maski, odnosno maškara što ih Halubjani nose na glavi.
Bitni su koreni
No, da bi postao Halubajski zvončar nije dovoljno biti muško. E, tu sad slijedi ono nulto pravilo koje glasi – Halubajski zvončar ne može biti nitko drugi osim onog čiji su korijeni Halubajski. Bar po jednoj lozi!
Vito je izuzetno simpatično »malo zvono« obitelji Jardas, koji zvončarstvo shvaća itekako ozbiljno. Na njegovoj zvončarskoj odorici sve je na svom mjestu, a da tomu tako bude brinu »vela zvona«, tj. nono Darko, barba Arsen i otac Renato. Sva su trojica jako ponosni na svoj zvončarski podmladak, koji o zvoncima i zvonjenju Halubajskih zvončara zna jednako koliko i nedavno objavljena monografija.
I neka je tomu tako, jer dok je ovakvih kao što je Vito, ne samo što obitelj Jardas neće morati strahovati da će im se obiteljska užanca zatrt nego se toga neće morati bojati ni Halubje.
