Zima je. Pu nas i va ostatku Evropi. Minusi su negdere tuliki da ni ne moraš zić vanka – dočin čuješ – zalediš se. Va Australije, vidi ti vranića, pak su tako vele temperaturi, da se dočin vidiš termometar, i spod klimi – skuhaš. Negdere drugde po svitu su monsuni, poplavi, potresi, vulkani, a va Merike je najveća moguća nepogoda. Ime njoj je Tramp. Ale bolje, da citiran roditeljicu i napišen – Kramp. On je huji leh su se prirodne zle sili za ke san ja čula. Odkada je dokončal da tu sakramensku nagradu za mir nikada neće dobit, z petnih žil se trudi da dobije onu za nemir. Čovik definitivno ni normalan.

To smo i prvo znali, ma doklen je bil nenormalan stanovnik Merike, ni me to ni malo pojidalo, to j’ bil njihov problem, ma odkada je postal precjednik najveće svjetske sili, ne da me pojida to njegovo nemilo, leh me jako, jako straši. Poć va tuju zemlju otet precjednika da bi sen pukazal ki je šerif svemira, to more leh za sen sega munjen čovik. A to ča j’ napel prisvojit Grenland, e, to mu ne bin oprostila ni va sto životi. Ki’vo dan san rekla da mu j’ bolje ne dohajat na Grenland aš da će ga pojist beli medved, da ne rečen polarna noć. I, ki mi zameril, ki ne – ja medvedu ne bin zamerila leh bi se malo pojidala za njegovu probavu aš ni medvedon ni zdravo pojist neš tako pokvareno. Očito ste dokončali da mi ta Kramp ni ni malo simpatičan. Ma sedno, shvatite ovo z medvedon kod šalu, našla bin ja već neki drugi način da se rešin Krampovoga bezobrazluka, a da ne buden sinjana kod neprijatel blaga.

O Krampu, za sada – dosti. Homo mi na svoj privrat. A na našemu privratu konačno – sneg. Moja kolegica Ivana ga je danimi zazivala, videla pahuljice i kada jih ni bilo, pa nikakovo čudo ča su njoj Tri kralji ispunili želju, ako već nisu ni Djed Mraz, ni Djed Božićnjak. Ča se tiče mane i snega – celi se život lipo kumpanjamo. Volin ga, odvavek. Moja roditeljica je, a kako drugačje leh, suprotneh osjećaji od mane. Ne voli ga i nikada ga ni volela, ni na televizije videt, a kamo na privratu. Dočin je počel padat se j’ škuri trdo zaprla tako da kada san došla va kuhinju prvo ča san pomislela je da se j’ zabarikadirala aš se boji da bi ju Kramp mogal otet. Pitan ju – ča j’ ovo, a ona odgovara – ne želin ga ni videt. Pitan – koga, a ona sikće – sneg, telice! I tu smo finili pogovor o snegu i ostali živet va bunkeru. Njoj je zbilja televizija oveh dan bila jedina poneštra za va svit. A, sudeć po komentarimi i reakcijami na se ča j’ videla i čula, bi bilo bolje da san i tu poneštru zaprla. Po sebe su dobili si ki su pali na ceste, aš koga vranića imaju po snegu i ledu delat vane. Ona misli da si imaju telicu doma ka ih opskrbljuje i sluša se ča njoj se reče, gre kamo njoj se reče ale da skratin – da si imaju svoga privatnoga robota. Ale, bolje j’ reć roba. Ni poštedila ni si oni ki su na cestu punu snega krenuli z letnjemi gumami. Njih bi zajedno vrešt poslala aš radi svoje bahatosti, mogli su ubit i sebe i drugoga. A nisu dobro pasali ni si oni ki su se na televizije radovali snegu aš jedino munjen čovik, citiran ovo, more volet to belo sranje. Tako da van je jasno kako ni o sen ki su šli na skijanje nima lipo mišljenje. Govori – na skucaju da nimaju, da j’ loše, da j’ ovo, da j’ ono, a za skijat imaju. Ma su ti ljudi prokljeti. I ni njin dosti poć na svoju planinu, tr bar snega sada je, leh gredu va tujinu i tujemi ljudimi soldi pušćevaju. Ma, samo da još čujen nekoga da skuca, e, pa ta će onput čut mane. Doklen ona maši, mane je jedina misal prohajala glavun, a glasi – niki tebe ne čuje, leh sirota ja.

Sirota ja san va sječanjskoj depresije. Ne znan je to zato aš mi je saki dan isti, pa me čak ni sneg ne more razveselit već od par minuti ale zato ča dojde blagu, kamo ne čoviku. Valjda mi j’ već sega i seh puna kapa pa se ne veselin čak ni rojendanu, aš ča – leh još jedan veći broj. Nisan šla ni va Žejane, a ni va Mune na prvi pusni zvonci. Ni na Košljun na mašu na Tri kralji, a čula san da j’ bilo lipo i da se j’ i knez Mikula Četrti Frankopan tamo pojavil. A kako sad raspoloženje stoji, a visi, ako ćemo pravo, neću poć ni na Zlobin na prvi pusni tanci va bakarskomu kraju pa će Polić tancat z metlun, a ni na koledvu va Omišalj.

Kad zijden z depresije, poć ću najprvo zamolit Čaka Norisa da se preseli na Grenland, a onda ću dalje.