Ribarska kuharica plave ribe posveta je ribarenju po kojem je Crikvenica bila nadaleko znana, posveta danima kad su kale vonjale po posve drugačijoj spizi i posveta, na koncu ili ponajprije, PŠRD-u »Arbun« Crikvenica
Da je iz tiska izašla nova kuharica i nije – nekom se može činiti – neka vijest. Kuharica se namnožilo, narod ih voli, neke su bolje i luksuznije, neke su nalik tek podgrijanom jelu koji nije sarma. Neke su jeftina roba za kioske, a neke su plod teške muke autora koji je sve to skuhao, fotografirao, napisao, pojeo. Ali, neke se, onaj najmanji dio njih, posve nekritički i posve jednostavno, vole.
Darko Baretić, zvan i znan i kao Barba, a katkad i Striček, napisao je kuharicu koja je drugačija od drugih i koju je jako voljeti. Jer, ovaj food bloger, gastro i eno kritičar, hedonist, bonkulović, izješa i mentor živahnoj blogerskoj mladosti, napisao je kuharicu koja je posveta; posveta Crikvenici njegova djetinjstva, posveta ribarenju i izlovu plave ribe po kojem je Crikvenica bila nadaleko znana, posveta danima kad su kale vonjale po posve drugačijoj spizi i posveta, na koncu ili ponajprije, PŠRD-u »Arbun« Crikvenica koje je nedavno proslavilo »tek« prvih 65 godina postojanja. Ribarska je to kuharice plave ribe, zato se i zove – »Plavuše bez kostiju«. – Kad uhvatiš neke godine, recimo 60, kad ti se čini da sve znaš a da nikog to ne zanima, kad dođe to doba da te nitko ne šljivi, da bi nahranio ego moraš radit nešto za opće dobro. Treba nešto vratiti rodnom kraju, društvu, zajednici. Štono bi se reklo, to je sve vrijeme čučalo u meni, samo sam čekao priliku – veli Baretić. Marinada po kirski, musaka od plave ribe, maneštra s lešo inćunima, Barbin brudet sa širokim rezancima…. Ali, jedan je, kako Barba kaže, njegov Sveti gral – Rizibizi s prženim golcima! – Peti mjesec, iza Uskrsa, vrtovi sa salatom i bižima, slatkim graškom šta smo ga cukarin zvali. Ćaća i ja u barku i onda bi odmah iza bove u portu u Crikvenici uvatili prvo na blinker jednog skušeja. Onda bi pančicu odrezali, nju na udicu i na tu pančicu bi skušeje lovili. Ja bi ih očistio na brzinu i čim bi došli doma mati bi ih onako friške pofrigala i učinila rizibizi od tog mladog graška. Pa još malo petrusimula, salate, maslinova ulja. Divota! – zbori Barba.
Za sve je kriv šogor
Zapravo, priznat će malo kasnije nakon đira po zagrebačkoj ribarnici na Dolcu i konstatacije da dobro vonja, za sve je kriv šogor!
– Šogor, Dušan Rebernik je Slovenac i predsjednik PŠRD-a Arbun, što je već samo po sebi dosta bizarna činjenica. Taj predsjednik, koji je dosta kvalitetan čim je uspio na tom mjestu opstati, došao je na pametnu ideju, da se umjesto klasične monografije, za 65 godina društva i 600 godina Crikvenice, napravi nešto drugo – pojašnjava Barba.
Hvali Baretić Arbun. Aktivni su, love s gostima Crikvenice, uče ih tehnikama obrade, filetiranju, soljenju, tu su kad god je kakvo događanje. Nešto tako i zarade, nešto dobiju i od Turističke zajednice, a onda od se i od toga kuju svjetski prvaci bilo da ribu love s kraja, ili iz barke! Recimo Tea Radil, Dijana Lukšić, Mauro Lukšić.
– Htio sam se nekako odužiti ljudima svoga mista. Ipak sam ja Crikveničan, tu sam odrastao – kazuje Baretić.
I bi kuharica, koja ima edukativnu notu dok uči da plava riba nije samo za gradele, i koja je malo modernijeg izričaja dok nastoji plavu ribu vratiti na jelovnike, ne samo po kućama već i na one restoranske. I bome, uspijeva joj. Takvi su to recepti, ali im tu i nešto drugo.
– Tri intimističke priče koje vraćaju u doba mog djetinjstva, dječaštva i mladost, u vrijeme kad je stari Skomerža, koji je patentirao i mreže i feral, imao najveću flotu plivarica, a Crikvenica uz Kaljane bila najjače mjesto za izlov plave ribe. Velika zadruga »Ribar«, 18, 20 plivarica na portu vezane jedna na drugu, sve se bijeli od srdela, a mi ka mularija skačemo po tim brodovima. Htio sam da se zabilježi taj trenutak u razvoju Crikvenice kada je ribarstvo bio izuzetno propulzivna i važna grana za Crikvenicu – pojašnjava Baretić.
Pamti samo sretne dane
Samo, što su goli fakti bez sentimenta.
– Ima još jedan možda sentimentalan motiv. Moj ćaća je bio strastveni ribič. Volio je Crikvenicu, volio je ribolov, imao malu barku s kojom smo stalno išli na ribe, a bio je i osnivač ribolovnog društva. I to je taj neki koloplet pobuda koje su me dovele do toga da se prihvatim posla – priznaje Barba.
Otac je onaj koji, primjerice, uči da »vavik moraš imat jedno oko na Učke« da nanjušiš neverin, s njim se love golci koje će mati odmah pofrigat, a biće da se s njim guštalo i u onim uskršnjim fritama noninim, ako ne i polemiziralo jesu li blagoslovljen i ne blagoslovljen komad pince istoga okusa. U svakom slučaju, nije to kuharica nastala tako da se »izguglalo« sve o srdeli i inćunima pa prepisalo u knjigu. Ova je, kako Barba reče, sociološko intimistička, pa čak i malo srcedrapateljska. Jer, u njega je životna filozofija takva da pamti samo sretne dane. Sve je tu proživljeno, spravljeno, skuhano, pofrigano… I jest sve je življeno, reći će Baretić, a onda će, kako i valja, odati veliko priznanje svojoj boljoj polovici Tatjani, onoj što je zaziva s – Najdraža!
– Ja sam ipak samo podgrijavač njezine hrane – sa smiješkom će Baretić.
Plavuše bez kostiju posve dobro plivaju u moru nostalgije za kojom se u nas sve češće poseže. Ali, nije to, kako bi se moglo očekivati, žal za prošlim nekim vremenima.
– Nije. Treba imati sjećanje, treba imati taj jedan kolpo morto koji te drži i vezuje, ali on ne smije biti toliko težak da ga lebićada novoga vremena ne može malo pomaknut. U protivnom si anakron, u svemu pa i u gastronomiji. Svih tih okusa se sjećam, ali oni su u smislu repetitivnosti nemogući – ističe Barba. Ovu knjigu kupiti se ne može drugačije nego da kontaktirate PŠRD »Arbun« Crikvenica. Logično je to, jer sav novac od prodaje ide k njima. Pače, »Plavuše bez kostiju« imat će i četiri prezentacije, promocije uz jelo i pilo u Crikvenici, Njivicama na Krku gdje Baretić stoluje, Zagrebu i u Istri. I tu će se sve što se utrži od knjiga, transferirati »Arbunu« da, kako kaže autor, pokriju tiskanje i da im ostane još štogod za kupit’ dva štapa.
Marendaški duh
I što bi onda rekla nona da vidi recept za burger od srdela!? – Vjerojatno bi se nasmijala i ne bi mi priznala da valja, ali bi to voljela – ne dvoji Baretić. Nego, vele nestat će ne samo srdele, već će nestat svega što čini tradicionalnu gastronomiju!? Ili su bliže istini oni koji ne sumnjaju kako će bit’ riba dokle god je mora!? Nije Baretić tu pesimist, smatra da će uvijek postojat neko sjećanje i da će se, baš kao što je recimo slučaj u glazbi, uvijek vraćati ono što vrijedi. – Ali, da nam ne bi nestalo marende? To bi bilo zlo – kazujemo mu svoje najdublje strahove. – Bojim se da će marenda u smislu termina možda i nestati, izgubit se. To mora biti negdje između deset i podne, jer je bila vezana uz posao, onu socijalističku brigu za radnog čovjeka, pa se još nakalemilo na ono mediteransko. Ali, važan je taj marendaški duh zahvaljujući kojem marendat možeš i u pola noći i u nedjelju. Marenda je ekipa, društvo koje veže i koje njeguje jedan intimističko gastronomsko političko komplotnički odnos uz spizu koja je rustikalna. Mislim da se to neće izgubit, ali je na nama da nastavimo dalje. Ne može svatko marendat. Taj duh je važan. I taj duh marende je u ovoj knjizi. Jer, marendaška spiza i marendaški duh podrazumijevaju otvorenost, druženje, dobrotu. Ako nisi dobar čovik, neće ljudi s tobom marendavat! Samo dobar čovik može marendavat – ističe Baretić. Valja mu vjerovat, što zbog knjige, što zbog činjenice da je sve što govori čovjek i okusio.
