Morana i Domagoj nakon pobjede: 'Kuhanje je za nas igra'

foto Davor Kovacevic

Ja bih se definitivno još negdje kulinarski nadograđivala, dalje školovala. Amateri smo i imamo puno toga učiti. Mišljenja sam da ako ne odeš u kuhinju i ne skuhaš tisuću jela, da nema tu kruha, priča Morana Mijač, »šefica« pobjedničkog tima showa »Tri, dva, jedan – kuhaj«

Zagreb. Zrinjevac. Adventsko doba. Čekaju se Morana Mijač i Domagoj Žulj, pobjednici ovogodišnjeg izdanja kulinarskog showa RTL Televizije »Tri, dva, jedan – kuhaj«. Domagoj dolazi prvi. Na njemu pomno odabrana odjeća, širok osmijeh, slušalice oko vrata. Čini se mlađi nego na malim ekranima.

Morana je mrvu kasnila, a i u nje bezbrižnosti što je mladost sa sobom nosi. Daleko su njih dvoje i od 30-te! Bome, i ona se čini nekako drugačija nego na malim ekranima. Smije se, jer na putu k Zrinjevcu nekoliko ju je ljudi prepoznalo i zaustavilo čestitati. Inače, Morana je Zagrepčanka, Domagoj Hercegovac iz Gruda koji je u Zagreb onomad došao u srednju školu.

S jedne strane diploma filozofije, s druge ekonomije. Kako to korespondira s kulinarstvom?

DOMAGOJ: Dobro. U svakoj ekonomiji ima filozofije, i u svakoj filozofiji ima ekonomije. MORANA: To sam ga ja naučila.DOMAGOJ: Haha.

Što je to vas spojilo i prije zajedničke strasti za kuhanjem?

DOMAGOJ: Moj neodoljivi karakter. Haha

MORANA: Njegov iritantan karakter. Haha. Škola nas je spojila. Skupa smo išli u razred, a kako su bili mali razredi, svi smo bili kao obitelj. I to se nastavilo sve do danas. Već smo 12 godina prijatelji.Ja sam malo u čudu da se već u srednjoj školi uredno kuhalo.

DOMAGOJ: Trudili smo se kuhati za prijatelje. Kad bi imali neka druženje, obično u mene doma jer sam živio bez staraca, onda bi radili nešto sitno, neki finger food, ništa specijalno.

MORANA: Više onako za ta naša večernja srednjoškolska druženja. Bili su to prvi koraci, neke bazične stvari.

DOMAGOJ: Imali smo jednostavno najviše afiniteta u društvu za kuhanje.

Planovi su jedno, ali život je drugo. Što recimo ako vam u živote uđu neki drugi ljudi, ozbiljne veze, pa vas rastave!?

MORANA: Ma neće, ako nije ništa do sada…DOMAGOJ: Mislim da neće. Jednostavno smo prebliski. I koliko god smo mislili da smo bliski prije showa, on nas je još povezao. Odnosno, ako nije puklo za showa usred kuhanja, neće nikad!

Je li bilo nekih neuspjeha u tom ranom kuhanju?

MORANA: O da! Često su nam govorili prijatelji da mi zapravo nemamo pojma kuhati.

DOMAGOJ: A i kad smo se prijavili na show rekli su nam: »Zašto ste se uopće prijavili, pa vi nemate pojma kuhati.«Što ti je prijateljska podrška. MORANA: Mislim, veselili su se oni zbog toga što će nas gledati na televiziji, no kuhanje im je bilo zadnje na pameti. Znači, nisu očekivali od vas ništa osim da budete mladi i lijepi k’o što jeste!?

DOMAGOJ: Tako je.

MORANA: I da se malo osramotimo na televiziji

DOMAGOJ: Mi smo i igrali na tu kartu iznenađenja.

MORANA: Mi zapravo nismo nikad htjeli njima kuhati dobro. To je bilo namjerno.

Što kažu kod kuće, roditelji, obitelj?

DOMAGOJ: Mislim da sam roditeljima donio jackpot, haha. Em sam za showa diplomirao, em pobijedio. Oni su preponosni, a meni je toliko drago da sam ih mogao učiniti ponosnima, pogotovo u Hercegovini. Ali, nema dolje bez Morane!DOMAGOJ: Ona je već hercegovačka snaha. Već su joj iskopali hercegovačke korijene. MORANA: Moji su također ponosni. Mama mi je tako prije koji dan izjavila: »Moja kći neće ove godine dobiti šibu za Svetog Nikolu«. DOMAGOJ: Dakle, isplatilo se. Haha.

Htjeli smo probati nešto novo

Ali, šalu na stranu, nije jednostavno odlučiti se na sudjelovanje u ovakvom showu.

MORANA: Domagoj je odlučio.

DOMAGOJ: Haha, ja sam nas uvalio. Meni mama i sestra gledaju »Tri, dva, jedan – kuhaj«, prikovane su uz taj show kad god je na malim ekranima. Ja sam znao kakav je koncept. Jednu večer na televiziji je bila reklama i tako sam odlučio. Sa svojih 26 godina nekako sam izgubio taj neki kompleks od televizije.

MORANA: Što se tiče televizije, nije bilo nikakvog straha. Oboje smo završili faks, htjeli smo probati nešto novo, gastronomija nam je bila uvijek interesantna, tako da nam je ovo bila prilika da iskušamo i sebe i da nam to bude potencijalna odskočna daska za dalje.

DOMAGOJ: Na početku smo stvarno išli u show da se dobro zabavimo. Nismo znali što nas čeka.

Ima li neki trenutak kad čovjek zažali, kad mu klecnu koljena i poželi najradije otići kući?

MORANA: Definitivno. Kad smo došli, tamo nas je bilo dvadeset.

DOMAGOJ: Nitko ne zna ništa ni o kome.

MORANA: Sve novo. A tu i stariji ljudi od nas koji su u kuhanju već 30 godina. Definitivno ima stvari koje te obeshrabre, ali ti i daju neku forcu da pokažeš što možeš s 25.

Jedina kontroverza, ako to nije prejaka riječ, je rasprava po društvenim mrežama u kojoj se govorilo da Morana nije »čisti« amater, već da ima neke završene tečajeve kulinarstva.

DOMAGOJ: Meni je smiješno što se dio ljudi ponašao kao da je Morana kuhala s Jamiejem Oliverom jedno 50 godina. Morana je imala neke osnove prije toga, ali to su osnove.

MORANA: Da, išla sam na tečaj, i da, naučila sam neke osnove, ali ja sam i dalje svakako amaterski kuhar.

Morana ima jedan lijepi talent, nužan za dobroga chefa. Uopće, naime, nije sporno tko je tu bio glavni u kuhinji.

DOMAGOJ: Haha. Za to joj nije trebala nikakva škola, da se razumijemo. To nije stekla ni na kakvom tečaju. To je stekla rođenjem.

MORANA: Ja sam nekako preuzela tu ulogu, jer sam se možda osjećala bolje, sigurnije nego Domagoj. On je bolji u slasticama, je u slanom, pa sam nekako automatski preuzela ulogu šefa.

DOMAGOJ: Voli ona to.

MORANA: A i bolje da žena šefuje muškarcu na televiziji, nego da je obratno.

DOMAGOJ: Meni to nije bilo šefovanje, meni je to više bilo navođenje.

Volimo istu, domaću hranu

S jedne strane Grude, s druge Zagreb. Trebalo je tu neke navike što se od kuće nose, one prehrambene i kulinarske, ipak uskladiti. Što vas je spajalo, što razdvajalo, gdje ste se kliknuli iz prve?

MORANA: Mislim da smo odmah kliknuli. Dugo se znamo, jako smo dobri prijatelji. To što smo rasli u drugim sredinama mislim da nama ništa ne znači. Volimo istu, domaću hranu. U ovo zimsko doba ja recimo volim buncek sa zeljem i restanim krumpirom.

DOMAGOJ: I ja obožavam buncek. Morana me buncekom zarazila. Nama dolje to i nije primarno, nama je broj jedan janjetina. No nju treba znati spremiti i ne može to svatko. Baš razmišljam kako mi je svaki dan drugo jelo ono najdraže. Ne bježim stvarno od ničeg. Eventualno, ne volim školjke i puževe toliko. Sve ostalo igra. Neobične kombinacije pogotovo.

Zanimljivih je trenutaka bilo s vama u showu, od onog da ste uspjeli što nitko nije i s prvim jelom pokupiti impresivne ocjene, do toga da su vas tjerali suparnici u kuhoboj makar ste bili najbolje ocjenjeni, sve ne bi li vas se riješili. Kako ste doživjeli te uspone i padove.

DOMAGOJ: Mi nismo ni bili svjesni toga da nas se želi eliminirati, pa je glavna emocija tada bilo razočarenje. Mi smo htjeli da je sve prijateljski, a ne da se gubi glava zbog 50.000 kuna. Mislili smo da smo svi bliski, da bi shvatili u tom trenu da neki ljudi ipak to prvenstveno doživljavaju kao natjecanje. Ali, svatko je imao i to pravo. Pravila nema da najbolji ne smije u duel. To je natjecanje. Jedino što smo ostali malo zatečeni.

MORANA: Mislim da smo sa svim natjecateljima bili u dobrim odnosima, bez obzira na to što kamere prikazuju. Mi smo i dalje dobri s tim ljudima.

Koliko pomognu savjeti Špičeka i Jankovića? Nauči li se što?

MORANA: Što se tiče kulinarskog znanja, u showu se može jako puno naučiti. Jer, tamo si bačen pred gotov čin, dobiješ namirnicu i snađi se, radio s njom ili ne radio prije.

DOMAGOJ: Show je i dobra prilika da se obrade neke namirnice s kojima kod kuće u pravilu ne radimo. Rijetko tko kupi hlapa doma pa ga radi, ili zebrino meso. Tako da show otvara mogućnost da se ‘igraš’ s namirnicama koje dobiješ.

MORANA: Ili te nauče da posoliš češnjak kad ga sjeckaš.

Trebamo puno učiti

S kojim jelom ste najzadovoljniji? S izvedbom čega ste sami sebe ostavili bez teksta?

DOMAGOJ: Najdraže jelo nam je ono prvo, za kojeg smo dobili tri devetke. Ali, bili smo ponosni na dosta jela koje smo napravili točno onako kako smo zamislili. Recimo, skuta sa škampima što smo ih marinirali u agrumima. Dosta jednostavno jelo, ali je i prezentacijski, bez lažne skromnosti, izgledalo kao da je pripremljeno u nekom vrhunskom restoranu. MORANA: Draže nam je bilo staviti pred sebe neki izazov, nego ići na sigurno.

Planovi su dakako vezani uz kuhinju? Kako će te novac od nagrade potrošiti?

MORANA: Ja bi se definitivno još negdje kulinarski nadograđivala, školovala dalje. Jer, amateri smo i imamo puno toga za učiti. Mišljenja sam da ako ne odeš u kuhinju i ne skuhaš tisuću jela, da nema tu kruha.

DOMAGOJ: Ja sam kuhinje tek sada postao više svjestan. Probudio se neki žar prema kuhanju kao nekom vidu budućnosti. Nije baš da sam chef, ali neki privatni eventi, večere, to da. No, do toga treba tek doći. Jako, jako puno trebamo učiti, a za otvoriti restoran moramo biti reš pečeni i potkovani.

MORANA: Mislim da to kod nas i jest problem, da ekonomisti, menadžeri, oni koji imaju kapital ulaze u poslove s restoranima, a da ne znaju što je to zapravo.

No, show svakako ne može odmoći.

MORANA: Naravno. Dobar je taj medijski prostor da vas ljudi primijete, vide. Makar, mišljenja sam da sav taj prostor i sve te društvene mreže ne znače ništa dok čovjeku ne serviraš…

DOMAGOJ: …dobro jelo!

Nego, kako će vam se zvati taj restoran kada ga danas, sutra bude?

DOMAGOJ: Morana i društvo! Haha.