Najnoviji »Alien« gubi osobnost i ambivalentnost, sveden na eksploziju ultranasilnog baleta
Iako se na holivudskoj pokretnoj traci mogu izdvojiti tek dva filma – »Alien: Savez« i »Blade Runner 2049« – koje armade kultista (d)očekuju s dostatnom dozom znojnog nestrpljenja, nijedan od njih za razliku od genijalnog »Mad Maxa« nije dobio tu čast da bude promoviran u Cannesu.
Kao da nisu zaslužili zakoračiti na famozni canneski crveni tepih. Vjerojatno bi i Kanađanin Denis Villeneuve malo požurio s postprodukcijom »Blade Runnera 2049« da mu je direktor Cannesa poslao pozivnicu. No ako nam je Villeneuve podario njegov sequel, možda će nam Ridley Scott jednog dana podariti njegov prequel.
I dok novi »Blade Runner« kreće u američku distribuciju početkom listopada te lukavo preskače sezonu uniformiranih ljetnih blockbustera, »Alien: Savez« je neka vrsta prologa holivudskom dugom toplom ljetu.
Riječ je o filmu koji se oslanja na neke od junaka »Prometeja«, koji će nas ugurati u tunele i kapsule za zamrzavanje u koje ulazi posada Scottova »Covenanta«, svojevrsne replike »Nostroma«, svemirskog broda kojim putuju kolonizatori i ljudski embriji u potrazi za novim zemljama.
Ali neočekivani incident probudit će posadu iz hibernacije, u čemu kapetan prepoznaje božji znak. Ubrzo ćemo otkriti da je planet onaj isti na koji je aterirao »Prometej« u misiji bez povratka.
Svemirski eros
No kad u uvodnoj sceni ugledamo njegova androida Davida (Michael Fassbender) u bijelom odijelu, imena preuzetog od Michelangelova kipa koji se nalazio blizu njega, u trenutku nam se učinilo kao da smo zalutali na set novog »Blade Runnera«.
Dijalog između Davida i njegova kreatora Weylanda (Guy Pearce) garniran je bombastičnom metafizikom. »Ti tražiš svog kreatora, a ja svog. Ti ćeš umrijeti, ja ne« – kaže David Weylandu.
Priča se ubrzo prebacuje desetak godina kasnije na kolonizatorski brod »Covenant«, kojim putuje i android Walter (također Fassbender), što će Scott garnirati dostatnom dozom svemirskog (homo)erosa, jer je David opsjednut svojim »dvojnikom« Walterom, dok mu šapuće »U tebi su simfonije, brate«. Dirljivo, seksi i uznemirujuće u isti mah.
No za razliku od ranijih »Aliena« u kojima se svemirska misija svodila na tajni korporacijski ili vojni pothvat, posada »Covenanta« mahom je sastavljena od ranjivih i nesigurnih parova u stadiju žalovanja (gubitak kapetana), spremnih na kolonizaciju bilo kojeg planeta koji će im osigurati normalne životne uvjete.
Pronašli su ga u edenskim krajolicima s planinama i poljima žita, u kojima naizgled nema živih bića. No nakon što dio njih proguta nekakav mikrob, on počinje bujati u njihovim tijelima i samo što nije pronašao otvor za izlaz.
Tako su trebale proći skoro dvije trećine filma da nam se napokon ukaže najpoznatiji alien u povijesti pokretnih slika. Kao da se Scott osjećao nekako frustrirano, svjestan činjenice da je bio jako mlad kad je snimio svog ponajboljeg »Aliena«, pa sada odgađa njegovo ukazanje, svjestan da ne želi snimiti isti film koji je snimio davne 1979. godine.
Nemogući zadatak
Da bi razbio kvirovsku dihotomiju na relaciji David/Walter, koja ujedno funkcionira kao jedini istinski teorijski i duhovni konflikt Scottove operacije, linearnije od prethodne, autoru je potrebna heroina. Nakon ne baš uspješne Noomi Rapace iz »Prometeja«, sada je Katherine Waterston ta kojoj je povjeren nemogući zadatak da nadmaši mitsku Sigourney Weaver i utaži erotske i intelektualne apetite publike. Naravno, ona je ta koja će se sama suočiti s monstrumom, nakon što je promatrala kolege kako lančano umiru. Nažalost, mokra majica časnice Ripley jako nam fali.
Najnoviji »Alien« zato gubi osobnost i ambivalentnost, sveden na eksploziju ultranasilnog baleta s jakim primjesama gorea, te samim tim postaje nešto manje fascinantan na vizualnom i konceptualnom planu u odnosu na svoje ranije prethodnike. Ali što ako pravi monstrumi nisu alieni, već ljudi? Što ako smo mi metaforični izvori tih »novih« horora? Pravi politički odgovor valja pronaći u Wagnerovim partiturama na početku i kraju filma.
