Na Berlinaleu smo pogledali još nekoliko filmova. Poput Garrela, tako i Christian Petzold započinje svoj najnoviji komad »Undine« sa suzama jednog rastanka.

No njegova junakinja (glumi je Paula Beer) ubrzo će pronaći spas u vezi s jednim gnjurcem (glumi ga autorov glumac fetiš Franz Rogowski). Susret je bio mokar, jer je on slučajno razbio akvarij u kojem se nalazila figurica gnjurca koju će joj on kasnije pokloniti. »Možeš li me još jednom oživjeti?«, kazat će mu ona nakon što ju je spasio od utapljanja i pokušao vratiti u život pritscima na toraks uz ritam disco hita »Stayin Alive«. Ona prati turiste na turama po berlinskom Stadtmuseumu, dajući im detaljni uvid u povijest njena grada. Dobili smo dakle nešto poput moderne legende u kojoj se magično združuje sa sablasnim hiperrealizmom, iako je Petzold u svojoj karijeri imao daleko boljih trenutaka. Dovoljno je pristjetiti se njegova sjajnog prethodnog »Tranzita«.

Ljubav je zvuk

Uz tri već afirmirne autorice – Kelly Reichardt, Sally Potter i Elizu Hittman – konkurenciji Berlinalea dogodilo se i jedno relativno anonimno ime. Riječ je o argentinskoj redateljici Nataliji Meti čiji komad »El profugo« (»Uljez«) priziva izgubljena vremena talijanskog gialla, iako je senzibilitetom blizak jednoj od priča Llinasove uvrnute TV serije »La Flor«. Press materijal doduše navodi da je autorica pronašla inspiraciju u kultnoj horor noveli »El mal menor« Argentinca C.E. Feilinga. Njena heroina bavi se sinkronizacijom J-horora i roman porno komada, dok u slobodno vrijeme pjeva u zboru. Nakon misterioznog samoubojstva njena zaručnika, počinju je opsjedati neobični zvukovi i elektromagnetski valovi. Njen šef misli da je sve to povezano s tehničkim problemima, jer je njen kolega koji je sinkronizirao Gandalfa u »Gospodaru prstenova« doživljavao slična iskustva, ali zato jer je imao ugrađen pacemaker. Motiv sinkornizacije već je koristio Almodovar, na kojeg se referira i pojava Cecilie Roth u ulozi majke. No opisati autoričin komad kao »psihoseksualni triler« baš i ne stoji, naročito ako akcent stavimo na njegov seksualni diskurs. Kao da Meta nikad nije gledala Verhoevena. Jer, sve te zvučne opsesije koje proganjaju junakinju, nisu ništa drugo nego njeno traganje za slobodom i ljubavlju koju inkarnira mladi orguljaš iz njena teatra (Nahuel Perez Biscayrat).