YSL u genijalnom filmu »Saint Laurent« Bretranda Bonella. YSL u filmu »Yves Saint Laurent« Jalila Lesperta koji je ovih dana ušao u naše multiplekse. Iako je razlika između ta dva filma ogromna, slavni »couturier« kojim se oni bave i dalje ostaje veliki misterij. Bilo kako bilo, čovjek koji je izumio novu siluetu kad su ženska tijela postala političko, estetsko i socijalno pitanje, očito je dovoljno važan da se u razmaku od nepunih godinu dana o njemu snime čak dva filma, s time da je prije njih snimljen i Torretonov doks »L’amour fou« (»Luda ljubav«) koji secira poslovni i ljubavni odnos YSL-a i Pierrea Bergea. 

  O Lespertovu komadu ne treba trošiti previše riječi jer se radi o konvencionalnom biopicu čiji je prosede krajnje anemičan i površan, iako pokriva puno šire razdoblje junakova života i ostavlja veći prostor njegovim modnim počecima, kad je kao 21-godišnji mladac zakoračio u naizgled neosvojivo Diorovo carstvo. S druge strane, Bonello je strogo fokusiran na najluđi period iz njegova života, onaj između 1967. i 1977., dakle, na dekadu slobode iz koje nitko tko je živio razuzdano poput njega nije mogao izaći čitav, s kraćim finalnim flash-forwardom u 1989. Da će Bonellov »Saint Laurent« kojem se svjetska premijera dogodila u Cannesu, a u francusku distribuciju kreće najesen, biti puno bolji, to smo mogli i očekivati. Jer Bonello nije samo režiser već i panker u duši. U njegovu opusu, »Saint Laurent« predstavlja ono što je u opusu Todda Haynesa »Zlatni baršun«. Bonellova verzija filma o Saint Laurentu je bolja i radikalnija zbog same činjenice da je imao puno veću autorsku slobodu, odbijajući bilo kakav kompromis, dok je Lespert bio ograničen uvjetima koje mu je postavljao Berge, nadgledajući kompletnu produkciju poput cenzora u sjeni.

   Zatvoreni svijet

Bonellovo referiranje na Saint Laurentove rane dane svodi se tek na dva bitna trenutka, onaj u kojem biva podvrgnut terapiji elektrošokovima nakon što je proveo dvadeset dana u vojsci tijekom alžirskog rata, te onaj u kojem kreira kostim Catherine Deneuve za Truffautovu »Sirenu Mississippija«. Bonello je očito dobro upamtio savjet vampirice Tilde Swinton u Jarmuschovu filmu »Samo ljubavnici preživljavaju«, da biti živ znači plesati. Zato je njegov »Saint Laurent« zapravo »plesni film«. Zato nije čudo da su se neki od ključnih bliskih susreta koji će obilježiti junakov emotivni život dogodili upravo u noćnom klubu – onaj s manekenkom Betty Catroux i onaj s blaziranim aristokratom Jacquesom de Bascherom (Louis Garrel), jednom od prvih žrtava AIDS-a, koji će ga uvesti u non-stop orgije natopljene LSD-om i nepreglednim lajnama kokaina. U te iste gej orgije ponekad su se znali uključiti dobro raspoloženi dečki iz susjedne vatrogasne postaje. A nakon što je njegov omiljeni francuski buldog Moujik okončao život progutavši kompletni sadržaj bočice s opijatima koja je njegovu ušlagiranom vlasniku pala na pod, Saint Laurent bi odmah nabavio novog Moujika.

  Ali Bonello je i politički filmaš, pa će prizorima glamuroznih modnih revija s potpisom YSL, kolekcije proljeće/ljeto i jesen/zima 1968., jukstaponirati found footage sa studentskim nemirima, sprovodom Charlesa de Gaullea, smrću Jana Palacha i publikom koja u transu pleše na koncertu Stonesa, čime ispisuje inteligentnu split-screen posvetu japanskom avangardnom filmašu Toshiu Matsumotou i njegovu kratkišu »Za moje uništeno desno oko« snimljenom godinu dana nakon te iste burne ’68. Jer, strogo zatvoreni mondeni svijet Svetog Yvesa uronjen u dekadentne zabave na kojima je suvereno vladao njegov anđeo zaštitnik Loulou de la Falaise (Lea Seydoux), kao da nije mario za burna zbivanja koja su se dešavala ne tako daleko od njegovih mamurnih i neispavanih očiju (na tu istu ’68, Lespert se u svojoj verziji filma o Saint Laurentu referira tek onako usput, u sceni u kojoj se njegovo društvo zabavlja u njegovoj vili u Marrakeshu, ne obazirući se na prizore studentskih nemira koji dopiru s TV ekrana).

   Pankerska duša

Bonellova nemirna pankersko psihodelična duša nanovo će isplivati na površinu u ingenioznoj sceni u kojoj Saint Laurent (autentični Gaspard Ulliel) čita pismo koje mu je poslao Warhol, u kojem on navodi da se prava umjetnost može još jedino pronaći u filmu, muzici i reklami. Scena je garnirana zvucima Velvet Undergrounda (šifra: »Venus in Furs«). Taj isti song Bonello koristi i u uvodnim kadrovima izvrsnog filma »L’Apollonide: Souvenirs de la maison close«, koji je poput »Saint Laurenta« ambijentiran u zatvorenom svijetu, konkretnije, baršunastim interijerima fin de siecle bordela. »I am tired, I am weary, I could sleep for a thousand years«. Ti stihovi Velvet Undergrouda možda najbolje opisuju nagli skok u junakovu 1989., kad ulogu ostarjelog Saint Laurenta preuzima ni manje ni više nego Helmut Berger. »Umoran sam od gledanja sebe«, kaže on promatrajući se u zrcalu, u kojem je zapravo ugledao vlastitu refleksiju u muralu sveca. Ironija je tim veća da Berger u idućoj sekvenci zapravo gleda na TV ekranu samog sebe, konkretnije, svoje mlađe izdanje, u Viscontijevu »Sumraku bogova« sinkroniziranom na francuski.

  Do smrti mu je preostalo tek toliko vremena da ostvari svoj davni san – dizajniranu repliku identične sobe kakvu je imao Proust. Redakcija »Liberationa« razbija glavu što navesti u in memoriamu, kao da ih njegova smrt previše ne zanima. Na kraju su napisali da je riječ o čovjeku koji je »pretvorio zanat u umjetnost«. Možda je u Bonellovu filmu Saint Laurent doista ostao velika enigma. Ali njegov film najbolje sublimira ono što je o toj modnoj ikoni napisao pisac Herve Guibert, naglasivši da je Saint Laurent pokazao da »couturier mora biti i geometar, i žestoki individualac čija moć ljubavi nije presušila, i iluzionist, i dječak, i astronom, i obična osoba, i genij, i plagijat, i krotitelj, i šmeker, i promatrač«. Da, Saint Laurent je u Bonellovu filmu sve to. Pierre Berge poziva novinare u njegov atelje. »Dokaži im da si živ. Pomakni ruku«. Ali Sveti Y se doima poput ledene statue. Samo se nasmijao, nijemo nas promatrajući s ekrana.