Razgovori sa Smojom: U Šantovu dvoru (5)

Nije Šantov dvor bija samo za primat »stranke«, tu se nalazilo društvo, pivalo se, jilo, pilo, kartalo, karalo, velike diskusije su se tu vodile, sudbina svita se rišavala u njegov dvor

Uspjeh »Malog mista« poslije je ponovilo i »Velo misto«. Dugo su trajala nagađanja oko trećega dijela. Jeste li ikada razmišljali o trilogiji?– Jesan, razmišlja san i o trećemu dilu. Pri ovega rata diretur televizije mi je nudija velike pineze, auto, šofera, sekretaricu… i daktilografkinju mi je nudija da završin trilogiju. Šta ja znan, odusta san. I danas kad razmislin, kako bi danas izgledalo »Malo misto«, posli svi oni užasnih scena s televizije… Reć ću ti: umisto trećega dila danas slobodno mogu ponovo pustit »Malo misto«. Oli nije sve isto? Oli nisu ponovo došli niki komesari, sekretari, oli nisu priko noći postali »gospoda«, ka šta su onda priko noći Ante, Jure i Stipe postali drug Ante, drug Jure… razumiš? Povist se ponavja, a meni je take povisti pun kurac!

Veliki i mali ljudi

Kako objašnjavate uspjeh svojih televizijskih serija?

– Neću, fala Bogu, reć ništa novega ako rečen da su se judi identificirali s likovima iz ti serija, već san ti ispriča o anegdotan sa Bepinom. A onda, te su serije, ti likovi su govorili živin jezikon, to nisu bili mrtvi dijalozi, taj je jezik – ne samo zato šta je bija čakavski – bija nov, razumiš? Ti i danas imaš na televiziju te naše drame, pa te rečenice, teške, spore, duge… mrtve. I šta čoviku ostaje kad pogleda taku dramu nego da se posli nje odma ubije!

 Kroz sve te godine, kroz sve te reportaže, feljtone i rubrike u novinama i na televiziji stvorili ste cijeli niz prepoznatljivih, autentičnih, živih likova. Godi li vam kad vas zovu »splitski Fellini«?– Pazi, nije isto. Iako ta usporedba nije slučajna, ali ne zato šta bi ja bija Fellini, nego zato šta su likovi iz Fellinijeve galerije tako slični našin judima. To je isti Mediteran, ista mala mista. A moji likovi, ako se mogu nazvat mojima – jer ja san u stvari bija njijov, razumiš, njijov kroničar – stvarno postoje: Toma Vlast, dotur Žagar, grofica… … i, naravno, Šanto. – I Šanto. Onda, šta ti je bilo: meni su ti, šta ji zovedu malin, običnin judima, uvik bili puno zanimjiviji od takozvani veliki judi. Njijova je rič iskrena, sočna, živa, a šta moš čut od veliki judi, od političara? Kurac! Teške riči, fraze. Ja san jedan intervju u životu učinija s političaron, bija je to oni intervju sa Stanon Dolancon, a i oti je intervju bija drukčiji – posli se govorilo da san ga skinija do gola – a sa Šanton san učinija stotine, ijade intervjua. Jer Šanto je bija, kako se to reče, glasnogovornik maloga svita, svita koji je mene interesira i kojemu se ja obraćan. I sad bi, da je skupit te razgovore, mogli napravit cili libar. »Razgovori sa Šanton«, isto ka »Pasje novelete«, razumiš, cili, kompletan libar. Zahvaljujući vama, kolaju legende o Šantovu dvoru. Bila je to jedna od štacija kojoj ste se uvijek vraćali.

– A fala Bogu. Tamo nas je uvik čeka kauč za nevoju, razumiš, a Šanto bi drža stražu, doli u konobu. Sićan se, jedan put – kiša je padala ka iz kabla – ja jebajen, kad eto ti Borisa (Dvornika op. a.). I zove: »Smoje, Smoje!« A govori mu Šanto: »Nema ga!« »Je, je, unutra je«, govori Boris, »znan ja!« »Lipo ti govorin, nema ga«, opet će Šanto. »Ali ja znan da je unutra!« »Je, unutra je« – govori Šanto – »ali jema stranku!«

Šantova pjesma

 U Šanta ste, dakle, primali i stranke?

– E, stranke. Ali, nije Šantov dvor bija samo za primat stranke, tu se nalazilo društvo, pivalo se, jilo, pilo, kartalo, karalo, velike diskusije su se tu vodile, sudbina svita se rišavala u njegov dvor. Osim vas, tko su još bili dvorani Šantovih dvora?

– A bilo nas je, ko nije bija? Ko god bi doša u Split, vodija san ga u Šanta na bakalarić. Boris je bija redovit, sićan se – to ti je bilo smišno – kad ga je jedan put bija zapustija, misec dana nije bija vidit Šanta. I Šanto se strašno najidija, govori: »Kad dojde, ubiću ga! Rašpon ću ga u trbuj ubost!« I vazeja je niku staru, ruzinavu rašpu i oštri je, da će ubit Borisa ka oni anarkišta Lukeni šta je ubija kraljicu Elizabetu, razumiš. I govorin ja Borisu kad san ga trevija: »Slušaj, nemoj mu na oči dolazit, ubit će te, puno je jidan na te!« Malo posli toga, eto ti Boris na dno dvora. Čin ga je vidija, Šanto je utrča u kužinu, vazeja rašpu i trče prema Borisu. A Boris sta i počeja pivat: »Tiho poooojteee…« Razumiš, zna je kurba da je to Šantova najdraža pisma. »Tiho poojteee…« A Šanto omar bacija rašpu i uvatija mu šekondo: »… maleni slavuujiiii…« I sve mu je oprostija, sve je zaboravija!

Mi smo bidnoga Šanta znali ispizdit s ton pismon. Poša bi uvečer leć, a mi bi ostali u kužini pivat, i onda bi Boris počeja: »Tiho poojteee… I evo ti Šanta, skače iz posteje i trče niza skale: »…maleni slaaavujiiii…« A? Po petnajst puti bi ga dizali iz posteje!

Puno je dobar bija Šanto. Dobija bi penšjun, koliko su mogli onda dobivat, par ijad dinari – a njemu je dvoje dice poginilo u partizane – pa bi mi govorija: »Vidiš, da san ja jema barenko jednu dvadesetak dice, pa da su svi bili poginuli u partizane, dalo bi se i živit!«

SUTRA: Život u penšjunu