Boris Mitić: Ne snimam razglednice, nego pravim narativ

Tri riječi definiraju moj pristup: real-politika, info- grafika i satira. Satira jer sve predstavljam na duhovito subverzivni način, info-grafika jer pokušavam ljudima doslovno nacrtati što mislim, a real-politika u smislu da ne pričamo o »kobajagi razlozima« zbog kojih se nešto događa, nego o doslovnim stvarima: »ovo ti je ovako, ono onako«. I to ljudi prihvate.

Bio je to neobičan razgovor, napravljen »u gluho doba noći« u ičićanskoj lučici, i još pred publikom od nekoliko ljudi, što novinara, što ugostotitelja. Već se malo i popilo, razvezali se jezici, a i publika je uskakala sa svojim pitanjima, tako da je Boris Mitić – srpski redatelj ovjenčan s oko 150 festivalskih priznanja i tridesetak prestižnih nagrada – na sat vremena otvorio dušu i za naš list ispričao »sve što zna« o real-politici dokumentarnog filma, o tome zašto sve na filmu radi sam, o tome zbog čega potiče ljude da »piratiziraju« njegove filmove, i o tome kako će snimiti najkompleksniji dokumentarni film ikada koji će u svojoj osnovi imati – Ništa… 

Ali, počeli smo lagano, predavanjem koje je na temu europske industrije dokumentarnog filma održao u sklopu Liburnia film festivala na kojem ove godine ocjenjuje tuđe radove u sklopu žirija. 

– Dva sata i 26 minuta predstavljao sam dokumentarnu industriju u pet crteža. Radi se o sveobuhvatnoj demistifikaciju te industrije dokumentarnog filma, gdje ljudi koji se tek počinju baviti filmom ili ljudi koji se bave filmom već neko vrijeme, a ne znaju kako i što dalje, dobiju ideju o granicama te teritorije u kojima se igra ta igra. 

Koje su to zamke koje valja izbjegavati?  – Najveća zamka je da misliš da si naučio sve zamke. Ali, sve te zamke su pozitivna iskustva, iz svake od njih izađeš mudriji, i kad bi ja nudio neka rješenja, zapravo bih odmogao ljudima. To je kao da djetetu napraviš domaću zadaću – time ništa nisi postigao.   

Fajterski stav

Svoja predavanja nazivate »real-politikom« dokumentarnog filma. Što to točno znači?– Ne volim predavati stvari kojima se drugi ljudi bave. Niti bih im mogao zauzeti mjesto jer su oni vrlo defanzivni po tom pitanju, niti želim pričati isto što pričaju i drugi. Onda se trudim biti drugačiji, i zato kažem da postoje tri riječi koje definiraju taj moj pristup: real-politika, info-grafika i satira. Satira jer sve predstavljam na jedan duhovito subverzivni način, info-grafika jer pokušavam ljudima doslovno nacrtati što mislim, a real-politika u smislu da ne pričamo o »kobajagi razlozima« zbog kojih se nešto događa, nego o bukvalnim stvarima: »ovo ti je ovako, ono onako«. I to ljudi prihvate.  Opatijska publika imala je prilike pogledati dva vaša filma – »Lepa Dijana« i »Doviđenja, kako ste?«. Što se tiče prvoga, on se bavi teškim uvjetima života Roma, ali meni se nekako čini da je to više oda njihovoj snalažljivosti i umjetnosti preživljavanja, nego neki socijalni film.– Mene ne interesira ni socijala, ni antropologija, ni etnografija. Kupio sam prije 12 godina svoju prvu kameru, i prvi dan sam snimao u stanu, drugi dan sam snimao kroz prozor, a treći dan sam izašao na ulicu u svoj kvart. Tamo je bila ta stvarno luda ekipa, Cigani koji su izbjegli s Kosova i koji su se snalazili tako što su od tih »spačeka« i »dijana« koji su kultni automobili svugdje u svijetu, radili neka »Mad Max« vozila. Potpuno su ih defigurirali i pravili vozila koja su njima sve na svijetu. 

Tu je ključan taj fajterski stav, u kojem kad izgubiš sve, nećeš kukati nego ćeš napraviti nešto od ničega. Meni se sviđala ta energija tada, to je bilo nešto najljepše što se iz njih moglo izvući, iako tu ima i puno mračnih strana koje nisu toliko naglašene u filmu. 

Je li bilo teško nagovoriti aktere filma da stanu pred kameru i predstave svoj način života?– Ja sam se sprijateljio s njima puno ranije nego što sam donio kameru kod njih. Uzeo sam kameru da bih snimio fotografiju kao suvenir, nije mi ni na kraj pameti bilo da ću snimiti dokumentarni film, niti da dokumentarni film postoji kao neka cjelina, niti da postoje festivali dokumentarnog filma, niti da postoji tržište u smislu da ja to prodajem i živim od toga. Prvo sam htio snimiti par fotki sa svim prijateljima, ali nisam imao tada ni glupavi fotoaparat. Onda su ljudi krenuli da me pitaju – a zašto ovo, zašto ono… Ja sam nastavio snimati dok više ljudi nisu imali pitanja. Sve je to bilo potpuni instinkt – prvi put kamera u rukama, prvi put igranje s montažom – i ispadne hit samo takav, koji se presnimava na sve strane.   

Satirički pogled

Znači, ista priča kao i kod vaših protagonista – od ničega je nastalo nešto?  – Pa da, zato film i funkcionira – rađen je na isti način na koji oni rade te automobile. Fali ti nešto i ti pogledaš okolo i kažeš: aha, ovo ću uzeti. Bez ikakvih kalkulacija i planiranja unaprijed, što je rijetkost u dokumentarnom filmu.  Film »Doviđenja, kako ste?« već je puno kompleksnija priča. To je jedan vrlo neobičan film, kako biste ga vi opisali?– Ako je »Pretty Diana« vrtić, onda je »Doviđenja, kako ste?« magistratura. To je puno ozbiljnija priča, kontrolirana, vrlo svjesno i promišljeno rađena. Film govori o prednostima prihvaćanja jednog satiričnog pogleda na svijet. U suštini je to film o srpskom satiričnom aforizmu, ali kad bih ja rekao da je to film o srpskom satiričnom aforizmu, nitko ga ne bi htio gledati. Onda kažem da je to »satirična dokumentarna bajka«, ili da je to »satirical verite«… Ljudi kažu »’ajde da vidimo što je to«, pogledaju pet minuta i ulove se. 

Prošao sam čitavu Srbiju da bih našao ilustracije koje prikazuju taj pogled na svijet, tražio sam ono što sam nazvao »satiričnim dokumentarnim kadrovima«, scene koji imaju u sebi element humora, paradoksa i dvosmislenosti. To su oni kadrovi za koje kad na njih naletiš, pitaš se u čudu jesu li stvarni, ali nikad nemaš kameru da ih snimiš. Ja sam namjerno tražio takve kadrove, i cijeli film ima točno 473 kadra na kraju, preko kojih ide jedna naracija koja te vozi i uljuljkuje kao da ti netko priča tvoju životnu priču. 

Na video-portalu YouTube stoji da je film dostupan u »daj-što-daš« distribuciji, u kojem gledatelji mogu dati doprinos u stvaranju sljedećeg filma. Je li to polučilo kakve rezultate?

– Ljudima su moji filmovi dragi, vole ih presnimavati i pokazivati drugima. Ja to moram poštovati, ne želim to sprečavati, tim više što sam sve što znam i sam naučio iz piratskih filmova. I bilo bi licemjerno da kažem »Ja sam sve u životu ispresnimavao, ali vi moje filmove nemojte«. Onda sam kao komentar na cijelu tu komercijalizaciju i licemjernost ljudi koji se brane od piraterije rekao da dajem svoj film za džabe, pa ako jednog dana netko sretne autora i ako bude htio, može mu ponuditi nešto čega ima viška u životu. To je vrlo ozbiljno retoričko pitanje, ljudi se zamisle nad svojim životom da shvate čega imaju viška. 

Jeste li što dobili dosad?– Ljudi su nudili starinske kolače, smještaj u planinama, pečenje, pive… U jednom trenutku ću napraviti neku veliku žurku na nekoj ludoj lokaciji u Srbiji i pozvati sve te likove koji su nešto nudili da donesu.   

Kako snimiti Ništa?

Vaš sljedeći film trebao bi biti – o Ništa?– I bit će.  A što je to za vas Ništa?– A što je za vas Ništa?  Nakon kraćeg razmišljanja, mogu reći da je za mene ništa kad nakon cijelog radnog dana, u kasni noćni sat, sjednem na terasu i raščistim misli. To je jedan zenovski Ništa… Da se vratimo na moje pitanje – što je za vas Ništa?– Pa, zasad, jedno stotinu stranica materijala za snimanje koje sam pripremio. Čitav projekt krenuo je kao jedna provokacija i zafrkancija, a onda je prešao u vrlo ozbiljnu filozofsku problematiku. I tako sam ušao u projekt koji traje već dobre tri godine, razradio sam strukturu kako će izgledati taj radni proces i svi su se zapalili. S kim god sam dosad pričao o tome, svi bacaju lovu na stol. 

U filmu je Ništa glavni junak koji šeta svijetom i komentira naše dileme i razna neshvaćanja, pa se postavljaju pitanja: što bi nam Ništa reklo da može da nam se obrati, i kojim tonom bi nam to reklo – dal’ bi nam držalo lekcije, dal’ bi bilo puno sažaljenja, dal’ bi bilo sarkastično… Znači, pitamo se koji je sadržaj tog diskursa, njegova boja i – budući da se bavimo filmom – kako to sve skupa ilustrirati i snimiti. Jer tu je i problem – kako na dokumentarni način snimiti Ništa? 

Zato sam uspio sa pet kreativno napisanih mailova nagovoriti najveće svjetske snimatelje u dokumentarnom filmu da pokušaju snimiti to Ništa. Doslovno je to bilo: »Ajde, ti si faca, možeš snimiti sve i svašta, ali dal’ možeš snimiti Ništa?« I oni su svi ostali zapanjeni. 

Sad imam osmero kreativnih ljudi uključenih u projekt – jedan Brazilac koji je radio »City of God«, Rus, Jordanac, Južnoafrikanac, Islanđanin, Amerikanac, Koreanac i Poljak, a svatko od njih mi snima svoje subjektivno Ništa iz aspekta svoje kulture i različitih vrsta filmskog obrazovanja i stilskog pristupa. 

I kakvi su zasad rezultati?– Rus je, recimo, potpuno pogubljen jer oni nisu navikli na ovaj smak demokracije. Oni se sve nadaju da će im biti super ako samo promijene režim, a ne shvaćaju kolika je praznina kad dođu do zaključka da im je opozicija još gora nego vlast. To je Ništa za koje on niti ne zna da mu »sleduje«, ali ja ga polako navlačim prema tome. Pokušavam tako pomalo izluditi sve moje suradnike. 

Poštujem svaki festival koji me pozove i svaku vrstu publike koja gleda moje filmove. Dal’ dođe jedan čovjek ili hiljadu na projekciju, meni je svejedno i velika mi je čast što mogu prikazati svoj film. Liburnia je važan festival za hrvatski dokumentarni film jer se svi autori ovdje skupe i prikažu jedan presjek godišnje produkcije koja, objektivno, uopće nije loša. Nema nekih remek-djela, ali ima nekoliko filmova koji su jako bitni, a ostali su barem dobri i korektni.

U prvoj fazi imaju odriješene ruke da snimaju što žele, a u drugoj fazi ću im dati sto citata o Ništa, koji su jedan inspirativniji i kompleksniji od drugoga. Recimo, Heideggerov citat koji kaže da je »Ništa sve ono što se ne događa upravo sada« i onda snimatelj treba shvatiti kako snimiti ono što je tek prošlo ili ono samo što nije… Ili, Bruce Lee koji kaže da »Ništa je ono što stoji točno između ovog i onog«. Ili jedan taksist iz Bejruta koji mi je rekao: »Ako je mjesto«. I sve što pošalju mi je super. 

Vjerujem da će ovakav splet jakih ličnosti rezultirati nečim izvanrednim. A možda i neće. Možda će biti tako loše da se ti ljudi od srama više nikada neće primiti kamere. 

Ovo je prvi puta da imate takvu suradnju, dosad ste sve radili sami – od kamere do montaže. Nemate povjerenja u druge ljude?– Moj problem je što ne mogu naći ljudi koji mogu podijeliti istu vrstu energije usmjerenu istom cilju. Ja sam vrlo lak za suradnju, nisam neki težak tip da tjeram ljude od sebe. Ali, problem je što ljudi imaju drugačije prioritete u životu, ne shvaćaju neke stvari toliko ozbiljno kao ja i bukvalno na prvoj krivini odu nekim svojim putem ili ja moram čistiti za njima. Jedva čekam da nađem suradnika koji bi moje ideje podijelio na adekvatan način – plaćam ljude, bacam pare, a ne dobivam ono što želim. 

U filmu »Doviđenja, kako ste?« iznajmio sam super snimatelja koji mi je sve snimio kao da radi video spot – malo zoom in, zoom out, sve neke kerefeke… Drugi snima kadrove od 4 sekunde kao da snima reklame, treći kao da snima igrane filmove, donese mi hrpu dugih kadrova koji su prelijepi, ali prazni. Onda ću ja sa svojim pristojnim ali prosječnim znanjem radije snimiti prosječan kadar estetski, ali sto posto ispravan semantički, nego da mi drugi daju dvjesto posto estetike i nula posto semantike. Ja ne pravim razglednice, nego pravim – narativ.