Grad: Rijeka (DHMZ)
Danas: 14° 1
Sutra: 14° 14° 1
15. listopada 2019.
BALKANSKI AMBASADOR

kolumna ZLATKO DIZDAREVIĆ Šta ono bi – Sirija, Bosna?

Reuters
Reuters
Autor:
Objavljeno: 24. ožujak 2019. u 8:34 2019-03-24T08:34:11+01:00

Minulih dana na nekoliko mjesta pročitao sam tekst s potpisom Radija Slobodna Evropa, pod naslovom »Islamska država pred porazom, mir u Siriji daleko«. Jedan je od čestih, sporadičnih, koji nas vraćaju već odavno rutinskoj pa mnogima i »dosadnoj« priči spram novih, medijski atraktivno krvavijih od one osam godina duge drame. I onda iznenađenje kako je onaj ISIL žilaviji nego što se mislili pa traje li traje, kako se tim njihovim zlim ženama i sutra još goroj djeci ne smije dozvoliti izlazak iz nekih kampova, kako se Zapad ustvari preračunao itd. O stvarnim posljedicama svega, ništa.

Pomenuti tekst o Siriji uglavnom je kompilacija procjena, mišljenja i iznenađenja u »svjetskim medijima«, zapravo poznatim listovima sa Zapada, kojima se, je li, mora vjerovati. Pa i kada su bezmalo iznenađeni svim tim što se to tamo dešava i kako se uopšte desilo.

Sirija je ovdje samo jedna od priča u ogromnoj svjetskoj realnosti otimačine kroz »geostrategiju« energije, prostora i podivljalih biznisa kroz nove i nove ratove. I uz manipulacije istinama o sva tri fenomena. Oprani um unaprijed mora (ne)znati ono što mu je zadatak. Oni koji se ne uklope mogu samo ispotiha, u samoći, da se upitaju da li su ludi misleći drugačije od ostalih. A nisu.

Uvod pomenutog teksta u skladu je s kobajagi tolerancijom u razumijevanja realnosti: »Uprkos poteškoćama, Islamska država (ISIL) je blizu poraza u Siriji, s njenim kalifatom pred skorim nestankom, ali se postavlja pitanje odgovornosti Zapada u razvoju te terorističke organizacije, da li je njenu krvavu ideologiju uopšte moguće uništiti u potpunosti i da li eventualni njen kraj znači i mir u Siriji, pišu svjetski mediji.«

Dirljivo je »postavljanje pitanja odgovornosti Zapada u razvoju ISIL-a«. Čudan je, međutim, pojam »razvoja ISIL-a«, umjesto odgovornosti za ciljani nastanak tog monstruma. Organizirani »razvoj« je došao kada je već sve »s proljećem« razorno propupalo. Recimo, na sastanku šefova diplomacija tzv. »Prijatelja Sirije« u Kataru, juna 2013. Bili su tamo i iz Washingtona, Pariza, Londona, Berlina, Rijada, Ankare..., a zaključak im je jednoglasan: Pružiti svu vojnu i drugu pomoć »pobunjenicima« što su tada već daleko od »inicijalno nezadovoljnih režimom«.

The Financial Times, prema ovom tekstu, piše sada mudro da je »skorašnji kraj kalifata koji je prije samo nekoliko godina kontrolisao trećinu Sirije i Iraka, prilika da se razmisli o tome kako promijeniti zapadnu vanjsku politiku koja je pouzdano izazvala džihadizam«. Dakle, sedam godina razaranja, blizu 400 hiljada mrtvih, milioni protjeranih »prilika je da se razmisli o tome kako promijeniti zapadnu vanjsku politiku...« A uz helikoptere zapadnih zemalja što izvlače iz posljednjih rupa komandante terorističkih grupa i odvode ih na sigurno, s njihovim familijama. Je li to »promjena politike« ili čuvanje dokazanih operativaca za nastavak iste politike negdje drugo.
List citira potom i urednika za vanjsku politiku The Financial Timesa koji objašnjava kako je hladni rat svojevremeno bio izgovor za podršku Bin Ladenu itd. Pošto to više nije moglo tako, veli da je najočitija »greška« bila američka invazija na Irak! Evo realnosti. Monstruozna prevara Washingtona o biološkom oružju Saddama, progutana glatko i u UN-u, danas treba da je njihova »greška« !

Ide se dalje tezom da su »invazija i okupacija katapultirali na vlast šiite koji u Iraku još uvijek sprovode sektaško krvoproliće...« Treba li reći da danas u Iraku ne stoluje Americi bespogovorno odana ekipa, ma koliko je oni tamo namještali. Pa su frustrirani sektaštvom. U nastavku »analize« i niza amnestija za izvođače tamošnjih radova, »Sirija se pretvorila u kopiju Afganistana i Iraka a Obama je time bio zabrinut«, pa su »u smrtonosnom koktelu avanturizma i oklijevanja, SAD i Evropa navijali za sirijske pobunjenike...« Baš razumljivo. Kažu, »Amerikanci su onda samo obećavali – iako ne i davali – sredstva pobunjenicima da sruše Assada.« I sve je to, na koncu, »Siriju pretvorilo u magnet za džihadske ekstremiste – gdje Asadova tiranija i dalje opstaje.«

A pošto je, kako se zna, Trump proglasio Ameriku pobjednikom nad ISIL-om u Siriji, onda je sve ostalo nebitno. Kao i da i dalje drže pod svojom kontrolom izbjeglički kamp Rukban u području Al-Tanfa gdje imaju svoju vojnu bazu. Više od 55 hiljada zarobljenih civila u kampu – uglavnom Sirijaca koji sada žele svojim kućama ali im ne daju – tamo žive i umiru od gladi i raznih boleština, neviđeno jadnim uslovima. Zašto? Jer su živi štit tamošnjim teroristima naoružanim i opremljenim novcima za »sirijsku opoziciju...« Pokušaj humanitarnih organizacija da uđu konvojem od 160 vozila sa hranom i lijekovima u područje do logora, američka strana nedavno je spriječila. Tvrde, to je »zona deeskalacije«. Zapravo oni čuvaju »partnere«, teroriste uz pomoć kojih je ostao blokiran strateški put Damaska do Bagdada i dalje do Teherana.

The Wall Street Journal, ujedno, otkriva kao veliki izazov i »mogućnost da se brutalna vrsta ekstremizma prenese na slijedeću generaciju«. I daje odgovor zašto je to tako: »Ako je većina militanata ili ubijeno ili zatvoreno, ne postoji plan za postupanje sa ženama i djecom koji mogu biti od vitalnog značaja za dugoročni opstanak islamske države«. Citiraju se, potom i mnogi zvaničnici koji upozoravaju da će »te porodice služiti kao inkubator ISIL-a i da je u pitanju ozbiljan generacijski problem koji će, ako se ne bude rješavao na odgovarajući način, posijati sjeme budućeg nasilnog ekstremizma... Ukoliko ne budu rehabilitirani i reintegrirani u svoja društva, svi će biti tempirane bombe«, prenosi list.

Sve je tačno i precizno. Ali, njihov povratak tamo odakle su otišli među teroriste zaluđeni na razne načine, pa im izrodile i potomstva, kao ni njihovu rehabilitaciju i ponovno integriranje u civilizaciju – ne dozvoljava danas striktno samo ta »civilizacija«. Da li je u pitanju jedino strah od njih, ili nečija potreba da se »zlo sjeme« održi za neku novu priliku i poznate interese učešća terorista u njima?

One odluke o ratovima uz pomoć ciljano proizvedenih terorista kada je Zapad procijenio da mu izmiče kontrola nad energetskim putevima, da ne ide po planu s »Novim Bliskim Istokom«, drugačijim granicama i liderima koji će slušati jer se postojeći »otimaju«, kada je zaključeno da je biznis ratovanja nemjerljivo veći od mirnodopskog razvoja – sada se pretaču u laži koje »stotinu puta ponavljane postaju istine«.

I s najavama približavanja kraja rata i navodnim nestankom tzv. Islamske države, čuveni američki časopis Foreign Policy koji često kao da »vidi unaprijed« ono što smišlja Washington, sada piše kako su u Siriji »na pomolu tri nova građanska rata«. Baš vole »građanske ratove« po Bliskom istoku. I to objašnjavaju kroz priču o tri »de facto nezavisne oblasti« u Siriji. Najveća je »pod kontrolom Assadovog režima i garantuje je Rusija. Manja je istočno od Eufrata i kontroliraju je Sirijske demokratske snage (SDF), uglavnom Kurdi koje podržavaju SAD. Najmanja oblast, oko 10 odsto teritorije, je pod kontrolom Turaka i njihovih savezničkih sunitskih islamista u provinciji Idlib«. Najteže je, kažu analize časopisa, u zoni pod kontrolom Turske. Ali, oni su svi manji problem u Siriji od šiita (čitaj Iran) i nekih »nestašnih« sunita. Rusi su krupnija priča, to je geostrategija.

Eto i pozivanja na već mitsku »Sirijsku opservatoriju za ljudska prava« iz Londona, odavno vođenu notornim Rami Abdul Rahmanom, disidentom Sirijcem u službi Britanaca i MI6, koji otkriva kako SDF okrivljuje Tursku za lani ubijane borce SDF-a, civile, naftne radnike i kurdske zvaničnike, ali pri tome SOHR »upozorava da su mogući i drugi izvršioci, uključujući Assadov režim...« Jedini gori od njih u pregledu o tzv. haosu ovoga časa u Siriji su »lokalne jedinice odane Iranu, kao i strane naoružane grupe poput ruske vojne policije i libanskog Hezbolaha, ali i različite rivalske sigurnosne strukture sirijske države.« Eto zato, kako zaključuje Foreign Policy, »mir i dalje ostaje daleka nada«.

Ova i ovakva priča tipičan je urnek temeljnog smisla najvećih svjetskih krvničkih igara. Razvali što hoćeš razvaliti jer ti je to interes, onda pronađi lokalne »operativce« pa ih sačuvaj ako se može, a ako ne može, drastično ih osuditi javnosti radi i to dići na nivo moralnog gesta i zadovoljenja pravde. Prethodno obavljeni posao prekriven je manjim istinama koje više nisu u napadnutoj državi zajedničke, i brojnijim lažima ideologa i izvođača radova, uz presudnu pomoć info-tehnologija. Um je opran, ciljani plodovi razaranja legalizirani. Ide se dalje raščišćenim putem.

Evo, daleko od Sirije i reklo bi se bez ikakve veze s ovim, čudesno sličan sistem i logika ovdje. Osude na doživotnu robiju jednog i više nego krivog zlikovca u igri milion puta većoj od njega samoga. I šta? Sve ono što je knjiženo njegovom zločinu – ostaje neupitno da živi i dalje, da ponižava mrtve i razara žive. Proizvedenim kobajagi »sporazumom« o kobajagi državi hrane se samo pobjednici, domaći i inozemni. Oni što su sretniji što je Bosne i Hercegovine manje. Zločin je bio, zločinac je kažnjen, plodovi zločina idu dalje i dalje, sve dok se zločin ponovo ne desi. Na zadovoljstvo ili »iznenađenost« , navijača s raznih strana. Tu ludila nema. Samo oprana pamet to ne vidi. A koliko sutra će biti i pitanje, koja ono bi i gdje ono bi ta Sirija. Ili Bosna.

Novi list pratite putem aplikacija za Android, iPhone/iPad ili Windows Phone.