Grad: Rijeka (DHMZ)
Danas: 23° 6
Sutra: 23° 23° 6
23. rujna 2018.
Balkanski ambasador Zlatka Dizdarevića

kolumna Užareni frontovi ambicioznog Erdogana

Reuters
Reuters
Autor:
Objavljeno: 12. ožujak 2017. u 10:41 2017-03-12T10:41:00+01:00

Naviknut  da prepada  EU  izbjeglicama,  od nje nije očekivao oštre  reakcije povodom zakazivanja svojih skupova za novi ustav

Nema mira s Erdoganom  ni za Tursku, ni za šire susjedstvo i posebno Siriju, pa ni za Evropu.  Kako sada stvari stoje, front je otvoren na najmanje četiri strane, ne računajući  onaj unutrašnji, domaći.
Opsesije  predsjednika Turske  Recepa Tayyipa Erdogana su poznate:  svakim je  danom sve  eksplicitnija želja  da se identificira sa moćnim  vladarima iz prošlosti  Otomanske imperije,  potpuno je  opsjednut  idejom  eliminacije  svake  etničke,  političke i  kulturne  opstojnosti  i emancipacije  Kurda ne samo u Turskoj već i izvan  granica  njegove države,  i neprebolna  žal  što »njegov« Stambol nikada nije nadjahao  bliskoistočne  centre poput Damaska, Bagdada i Kaira. 

Na putu ovih i ovakvih ambicija,  danas smatra da mu  ništa odavno nije i ne smije biti prepreka,  a manipulacije  i istočnjački marifetluci  svake  vrste  ne bi li se dosegli  ciljevi  proizašli i iz evidentne  geostrateške  važnosti  Turske, prevazilaze  mnogo  toga  viđenog  u savremenoj  politici.

Dok svijet  pritiskivan novim tektonskim lomovima svake vrste  polako zaboravlja  čak i dramu kakva je sirijska,  Erdogan ne samo da je drži u fokusu i više nego ISIL ili Mosul, već joj otvara »nove perspektive«.  Uz  najmanje tri tamošnja fronta – jedan  protiv Kurda, drugi  vojno opasan spram  Assada, ali tako i Rusije i treći  političko-vojni  prema Americi – turski  predsjednik  upustio se u  pomalo nevjerovatnu  storiju i protiv Evrope.  Vjerovatno  joj nikada ne opraštajući što još nije naplatio  onu  trgovinu  sirijskim  izbjeglicama kojima se pridružilo bar još toliko i ostalih, afričkih i azijskih.  

 
Pođimo redom, u storiji koja je kapilarno uvezana, Turci, Kurdi, Amerikanci i u pozadini Sirijci i Rusi. Kurdi su, odavno,  crvena krpa  za Erdogana na prvom mjestu.  Ušavši u Siriju na vojni i svaki drugi način, uz prijetnje da će tamo i još dublje, Ankara jasno pokazuje  kako je osnovni cilj svih operacija tamo nedvojben – onemogućiti  Kurdima da iz sirijskog košmara izađu  ojačani, ujedinjeni i povezani u  autonomiju  na sjeveru Sirije, odnosno  ispod južnih granica Turske.  Takva zajednica, poznata kao Rojava, po njemu bi značila  povezivanje s Kurdima na jugu Turske a na istoku s onima iz Iraka. Kičma  tog pokreta za Erdogana je  »teroristička« Ocalanova Radnička partija Kurda (PKK)  i svi oni koji su se po njemu  naslonili na PKK  i tretira ih kao teroriste.

Danas su to i Sirijske odbrambene snage (SDF)  čija su kičma Kurdi uz druge  arapske borce, to je Partija demokratskog  jedinstva (PYD) i njihovo vojno krilo, Jedinice narodne zaštite (YPG), ali  sada već  i »Pešmerge« iz Iraka, zapravo svako  ko će sutra  tražiti zajedničku državu Kurda ili samo pojedinačnu autonomiju. U Turskoj, Iraku, Siriji i Iranu ih je četrdesetak  miliona.    

      
Turska je ušla vojno u Siriju s raznim partnerskim milicijama u širem kontekstu odnosa s Rusijom i SAD  u operaciji »Eufratski štit« navodno boriti se protiv ISIL-a. I ptice na grani, međutim, znaju da je osnovni cilj bio potiskivanje Kurda zapadno od Eufrata i sprječavanje  spajanja ključnih kurdskih kantona  buduće Rojave, Kobani i Afrin. 

U toj cijeloj priči tačka »geostrateškog dodira« postao je grad Manbij, uz  kurdske  gradove Kobani i Tel Abijad,  na putu za Raqqu  koja je centar ISIL-a u Siriji.  Ambiciozni Erdogan hoće u Raqqu prvi nadajući se da će mu je Amerikanci u velikoj konačnici  prepustiti kao zonu utjecaja u zamjenu za željeni  Aleppo.  Na tom putu, međšutim,  mora preko Kurda i SDF-a. Oni ovdje biju bitku iz koje će izaći kao konačno  vojno i politički legitimirani faktor  u regionu ili ponovo iskorištena pa odbačena snaga. Turska bije bitku za uglavljivanje na prostor koji neće dozvoliti Rojavu kroz povezivanje njihovih »kantona«.

Košmarno pitanje za Erdogana je – kako privoljeti Amerikance da kao jedinog i isključivog partnera na putu za Raqqu, umjesto efikasnih Kurda, prihvate njih i njihove saveznike uz doista vojno i politički »olinjalu« Slobodnu sirijsku vojsku (FSA).  U ovu tanjušnu vojnu formaciju protiv  Assada s kojom se u Siriji bezmalo šprdaju i teroristi i ozbiljni vojnici, Amerika je od početka rata džaba uložila  milione dolara i gomile oružja.  
Amerikanci su danas svjesni da su Kurdi vojno  neuporedivo učinkovitiji  i sa stanovišta njihovih ciljeva i Trumpove odlučnosti da se »ti tamo teroristi pometu brzo i efikasno«. Istovremeno, Erdogan je potencijalno  potrebniji partner Washingtonu od Kurda. I zbog Turske same po sebi, njenog značaja i relevantnosti, i zbog  činjenice da su se »suviše približili Rusima«.  Užarena tačka dodira sada je  pomenuti Manbij na putu za Raqqu, da se ne pominju ostala važna  mjesta  kao al-Bab itd.  U strategiji iz pozadine,  Rusi su opet povukli trenutno najlukaviji potez pa je u procjep između Turske vojske s njihovim partnerskim milicijama, i  Kurda, u dogovoru s Assadom, ušla regularna sirijska armija.

Na njih i njihove Tigrove nije isto udariti kao na SDF, što zbog vojnog faktora, što zbog činjenice da bi to bio i udarac na ruskog partnera. Erdoganu nije lako, a može se pretpostaviti  do koje mu se granice diže pritisak znajući da do Raqqe vojno može doći jedino preko Kurda i to »partnerski« bez podrške  Amerikanaca  i protiv strategije Rusa i vojske Assada.  

Ishod vojne situacije u Siriji koja nije samo  to, već određuje dugoročno  ukupan geostrateški kontekst regiona u budućnosti – gdje je i pitanje energetskog pozicioniranja Turske, uz konačni ishod sudbine Kurda  za njih presudno – u svakom slučaju je povezan i sa budućnošću Erdogana na domaćoj sceni.

On jeste radikalno, brzo i efikasno pomeo kod kuće bezmalo sve koji su mu stajali na putu ambiciji potpunog preuzimanja izvršne vlasti. I to na način koji jeste navodno zgrozio demokratski svijet nespreman da shvati nove realnosti. Ali, za autoritarnu slavu neophodnu i referendumu nepopravljivo loše bi bilo da izgubi  »sirijsku« bitku.  To znači i onu protiv  etabliranja  Rojave ispod njegove južne granice, ali i onu političku u kojoj bi mu Trump mogao, ako njegova hirovitost procijeni tako,  pokazati  kako su mu Kurdi ipak u regionu  dovoljno važni da ih se ne smije prepustiti  hirovima  Ankare.

Nervoza Erdoganova, koja nije neuobičajena,  prelila se minulih dana i na Evropu. Način na koji je »budući sultan« namjerio da organizira  svoju životnu kampanju očigledno ih  je iznenadio. Ali i njihova reakcija njega.  Naviknut  da prepada  Evropsku uniju  izbjeglicama, vjerovatno nije očekivao oštre  reakcije povodom zakazivanja svojih predreferendumskih skupova za novi ustav, kakve su mu pristigle iz Njemačke, Austrije i Holandije. 

Čudesno nediplomatski  je  bilo reagiranje na najavljene zabrane tih agitacijskih masovnih skupova  po Evropi,  izjavama kako će ih »on organizirati uprkos zabranama« u tim zemljama.  Bolju sliku mentalnog  sklopa  autokracije, političke  nerealnosti  pa  i  odsustva  osnovnog realizma u međunarodnim odnosima ipak je teško sresti danas u Evropi pa i na njenim rubovima. Da se ne pominje kako je vrhunac  paradoksa u ovoj priči u tome da se čak i notorni holandski fašist Geert Wilders  našao prozvan da poruči Erdoganu  kako je »islamist i diktator i neka se odmakne od Holandije«. Stvar naravno u ovom slučaju nije u Wildersovoj »odbrani demokracije«, ali je ilustrativna za apsurdnost u koju se  turski predsjednik doveo. Slično je i s optužbama Berlina za »fašističko ponašanje« nakon što su mu lokalne vlasti u Njemačkoj zabranile  njegove mitinge tamo uoči referenduma.

Dani koji dolaze do 16. aprila za kada je zakazan referendum u Turskoj,  u svakom će slučaju biti obilježeni  agresivnim nastojanjem Erdogana da pobijedi po svaku cijenu na svim ovim frontovima. Na način na koji je navikao da politički hara u svojoj kući. Silom, populizmom,  bez osvrtanja na  posljedice i reakcije  oko sebe, zagledan u krajnji cilj koji je, ipak, daleko veći nego što se može »progutati« na ovaj način, i daleko  ambiciozniji nego što ga može prihvatiti svekoliko  interesno i geostrateško okruženje. Hoće li to shvatiti lider države koja jeste važna, koja ima potencijale i poziciju, ali ne izvan i mimo konteksta i interesa  mnogih drugih u svijetu – ogromno je pitanje.  Sve što se dešava u vezi s tim minulih godina više je razlog za  pesimizam nego  za nadu da će izroditi nabolje. I za Tursku  i za širi region oko njega.                 

Novi list pratite putem aplikacija za Android, iPhone/iPad ili Windows Phone.

HNK Rijeka


Promo
Originalni zimski kotači na dar uz kupnju novog automobila
Zima s pet zvjezdica uz BMW i MINI vozila

Originalni zimski kotači na dar uz kupnju novog automobila